Čovek i pas: Evoluciona greška ili najveći paradoks prirode?

Njegovo telo, nervni sistem, ponašanje i način života razvijali su se milionima godina u skladu sa okruženjem u kojem živi.

Priroda nije stvarala savršena bića. Stvarala je bića sposobna da se prilagode.

Moć prilagođavanja: Gde je nestao ljudski mir?

Sa druge strane: čovek. Jedino biće koje nije moralo da se prilagođava svetu oko sebe, već je dobilo sposobnost da svet prilagođava sebi. Čovek može da gradi gradove usred pustinja, da osvetli noć kao da je dan, da promeni tokove reka, kontroliše temperaturu prostora u kojem živi i proizvodi hranu hiljadama kilometara daleko od mesta gde je nastala. Nijedna druga vrsta na planeti nema takvu moć. Međutim, upravo tu počinje jedan od najvećih paradoksa prirode.

Što je čovek više ovladao okruženjem, kao da je sve manje uspevao da ovlada samim sobom.

Nikada u istoriji nismo imali više udobnosti. Nikada više izbora. Nikada više mogućnosti da odlučujemo gde ćemo živeti, šta ćemo jesti, sa kim ćemo graditi odnose i kako ćemo organizovati svoj život.

Istovremeno, nikada nije bilo više anksioznosti, hroničnog umora, poremećaja spavanja, emocionalne iscrpljenosti i osećaja unutrašnje nestabilnosti. Kao da smo osvojili spoljašnji svet, a izgubili vezu sa unutrašnjim.

Možda zvuči provokativno, ali ponekad izgleda da je čovek jedina vrsta koja sistematski stvara uslove koji umanjuju kvalitet sopstvenog života.

Pri tome ne govorim samo o ratovima, zagađenju ili društvenim sukobima. Govorim o svakodnevnim odlukama. O načinu na koji jedemo, spavamo, radimo, gradimo odnose i organizujemo svoje okruženje. Imamo slobodu da biramo, ali veoma često biramo ono što nas udaljava od ravnoteže.

U svom sunovratu čovek sa sobom povlači i sve one koje voli: svoju porodicu, svoju decu i životinje sa kojima deli život. Zbog toga ovo nije samo priča o čoveku. Ovo je i priča o psu.

Život u civilizaciji: Zašto savremeni pas gubi tlo pod nogama?

Tokom većeg dela svoje istorije pas je živeo u svetu koji je bio relativno predvidiv. Smene dana i noći bile su jasne. Mirisi su dolazili iz prirode. Zvuci su uglavnom imali značenje povezano sa opstankom. Nervni sistem razvijao se u okruženju koje je bilo daleko jednostavnije od sveta u kojem danas živimo. Savremeni pas, međutim, više ne živi u prirodi.

On živi u ljudskoj civilizaciji. Živi okružen saobraćajem, ekranima, veštačkom rasvetom, bukom, hemikalijama, neprekidnim promenama rasporeda i ogromnom količinom stimulacije koju njegov nervni sistem mora svakodnevno da obradi.

Da li su problemi u psima ili u svetu koji smo stvorili?

Ironično, mnogi problemi koje danas pripisujemo psima možda nisu nastali u njima. Možda su nastali u okruženju koje smo stvorili.

Često govorimo o anksioznim psima, reaktivnim psima ili preosetljivim psima.

Mnogo ređe postavljamo pitanje da li je moguće da se nervni sistem psa jednostavno pokušava prilagoditi uslovima života koje nijedna generacija pre njega nije poznavala.

Da bismo razumeli zašto je to važno, moramo se vratiti jednom od najvažnijih principa biologije. Homeostazi. 

A o tome čitamo se u sledećoj kolumnu. 

Autor kolumne: Saša Riess

📸 Instagram