Dodir kao zamka ljubavi

Zašto dodir predstavlja jedan od najboljih lekova koje priroda poznaje, ali samo ako razumemo biologiju onoga koga dodirujemo.

U prethodnim kolumnama govorili smo o tome kako pas vidi svet, kako ga čuje i kako ga miriše. Svako od tih čula predstavlja jedan kanal kroz koji nervni sistem prikuplja informacije iz spoljašnjeg sveta i na osnovu njih pokušava da održi ono što biologija naziva homeostazom, unutrašnjom ravnotežom organizma. Međutim, postoji jedno čulo koje se razlikuje od svih ostalih. 

Za razliku od vida, sluha ili mirisa, dodir nije nešto što dolazi iz daljine. Dodir zahteva prisustvo. Zahteva blizinu. Zahteva odnos. Upravo zbog toga nijedno drugo čulo nema toliko snažan uticaj na razvoj poverenja između psa i čoveka, ali isto tako nijedno drugo čulo nema toliku sposobnost da naruši taj odnos kada ne razumemo biologiju organizma koji dodirujemo.

Možda upravo zbog toga ljudi dodir smatraju najjednostavnijim izrazom ljubavi. Kada ugledamo štene, gotovo instinktivno pružamo ruku da ga pomazimo. Kada se vratimo kući, prvo što uradimo jeste da zagrlimo svog psa. Kada želimo da ga utešimo, dodirujemo ga. Kada želimo da pokažemo privrženost, dodirujemo ga. Kada želimo da umirimo sebe, ponovo ga dodirujemo.

 Retko se, međutim, zapitamo jednu veoma važnu stvar. Da li tog trenutka dodir zaista služi psu ili služi nama? Da li je potreba za fizičkim kontaktom potreba psa ili potreba čoveka? Odgovor nije jednostavan, jer je dodir jedan od retkih jezika koje dele gotovo sva živa bića. Međutim, kao i svaki drugi jezik, on ima svoja pravila. Problem nastaje kada govorimo svojim jezikom, a očekujemo da nas druga vrsta razume bez greške.

Mozak na površini tela

Koža je najveći organ tela. Kod psa ona ne predstavlja samo zaštitni omotač koji odvaja unutrašnjost organizma od spoljašnjeg sveta.

Ona predstavlja jedan od najsloženijih senzorskih sistema u prirodi. U svakom kvadratnom centimetru kože nalaze se hiljade receptora sposobnih da registruju pritisak, vibracije, temperaturu, istezanje, bol i najfinije moguće dodire.

Svaki od tih receptora povezan je sa nervnim vlaknima koja informacije šalju prema kičmenoj moždini, a zatim prema mozgu. Drugim rečima, svaki dodir ostavlja trag u nervnom sistemu. Nijedan dodir nije neutralan.

Organizam ga ili prepoznaje kao nešto što doprinosi osećaju sigurnosti ili kao informaciju koja zahteva povećanu pažnju i pripremu za reakciju.

Dodir počinje na koži, ali ga mozak pretvara u emociju

Poslednjih decenija neurofiziologija je počela mnogo ozbiljnije da proučava ono što nazivamo afektivnim dodirom.

Otkrivena su posebna nervna vlakna, poznata kao C-taktilna vlakna, koja ne reaguju na snažan pritisak ili bol, već upravo na spor, nežan i predvidiv dodir.

Kada se aktiviraju, informacije koje prenose ne završavaju prvenstveno u delovima mozga zaduženim za precizno određivanje mesta dodira, već u centrima koji učestvuju u obrad

i emocija, osećaja sigurnosti i socijalne povezanosti.

Drugim rečima, biologija razlikuje dodir koji prenosi informaciju od dodira koji prenosi odnos. Upravo zbog toga nije svejedno kako dodirujemo psa, kojom brzinom, kojim intenzitetom i u kakvom emocionalnom stanju to činimo.

Većina vlasnika veruje da je svaki dodir izraz ljubavi. Međutim, nervni sistem psa ne procenjuje naše namere.

On procenjuje ono što oseća. Zamislite osobu koja vam priđe s najboljom namerom, ali vas snažno zgrabi za ramena dok ste uplašeni ili duboko zamišljeni.

Njena namera možda jeste bila dobra, ali će vaš organizam ipak reagovati na iznenadni dodir. Isto se događa i kod pasa. Dodir koji dolazi neočekivano, koji je grub, brz ili nametnut može aktivirati potpuno drugačije neurofiziološke procese od dodira koji organizam prepoznaje kao bezbedan.

Ljubav čoveka nije dovoljna da bi dodir bio prijatan. Potrebno je da ga i nervni sistem psa prepozna kao takvog.

Ovo postaje posebno važno kada govorimo o štencima. Tokom prvih nedelja života nervni sistem prolazi kroz period izuzetne plastičnosti.

Svaki dodir koji štene doživi postaje deo njegovog budućeg razumevanja sveta. Nežni dodiri majke dok čisti svoje mladunce nisu slučajni. Oni imaju važnu biološku funkciju.

Pored održavanja higijene, takvi dodiri učestvuju u sazrevanju nervnog sistema, regulaciji telesne temperature, uspostavljanju osećaja sigurnosti i razvoju socijalne povezanosti. Priroda nije odvojila dodir od preživljavanja.

Naprotiv, učinila ga je jednim od osnovnih alata pomoću kojih organizam uči da li je svet bezbedno mesto.

Kada ljubav postane izvor stresa

Ovde dolazimo do jedne od najvećih zabluda savremenog odnosa čoveka i psa. Ljudi veoma često procenjuju kvalitet dodira prema sopstvenom osećaju, a ne prema načinu na koji ga doživljava organizam psa. Kada nama prija snažan zagrljaj, pretpostavljamo da mora prijati i njemu.

Kada nama prija da nas neko tapše po glavi ili snažno zagrli, očekujemo da će pas isti taj dodir doživeti kao izraz ljubavi. Međutim, priroda nije razvijala nervni sistem psa da razume ljudske običaje. Razvijala ga je da prepozna sigurnost, predvidivost i odsustvo opasnosti.

Upravo zato mnogi psi veoma jasno pokazuju da im određeni način dodira nije prijatan. Okreću glavu, sklanjaju pogled, zatežu mišiće lica, spuštaju uši, oblizuju njušku ili pokušavaju da se udalje.

Problem nije u tome što ti signali ne postoje. Problem je što ih mi veoma često nazivamo poslušnošću, strpljenjem ili dobrom naravi, umesto da ih prepoznamo kao pokušaj psa da kulturno kaže kako mu nešto nije prijatno.

Nažalost, ovu grešku najčešće pravimo upravo iz ljubavi. Dete koje zagrli psa toliko jako da mu gotovo ograniči disanje nije želelo da ga povredi.

Želelo je da pokaže ljubav. Odrasla osoba koja neprestano mazi psa po glavi dok se on okreće od nje takođe nije imala lošu nameru.

Želela je kontakt. Međutim, biologija ne procenjuje naše namere. Nervni sistem reaguje na informacije koje prima.

Upravo zbog toga možemo voleti psa više od svega na svetu, a da mu istovremeno svakodnevno šaljemo informacije koje njegov organizam doživljava kao neprijatne ili preplavljujuće.

Ljubav bez razumevanja biologije ponekad postaje jedan od najvećih izvora stresa, upravo zato što nikada ne preispitujemo sopstveno ponašanje.

Dodir koji umiruje nervni sistem

Tokom svog profesionalnog rada imao sam priliku da upoznam i primenjujem različite metode rada sa psima, a jedna od njih bila je i Tellington TTouch metoda, koju je razvila Linda Tellington-Jones.

Bez obzira na različita mišljenja o pojedinim teorijskim objašnjenjima ove metode, jedno zapažanje ostalo je dosledno tokom svih godina mog rada. Kada je dodir spor, predvidiv, nežan i usmeren sa punom pažnjom na reakcije psa, veoma često dolazi do promena koje prevazilaze samu kožu.

Pas počinje sporije da diše, opada napetost mišića, telo postaje mekše, pogled mirniji, a čitav organizam kao da prelazi iz stanja stalne pripravnosti u stanje veće sigurnosti. Danas znamo da nežan dodir može doprineti aktivaciji parasimpatičkog dela autonomnog nervnog sistema, sistema koji učestvuje u odmoru, oporavku i obnavljanju organizma.

Upravo zato nije važno samo da li dodirujemo psa. Važno je kako ga dodirujemo i u kakvom emocionalnom stanju to činimo.

Jezik koji je postojao pre svih reči

Upravo zato nije slučajno što su se poslednjih godina pojavile kompresione kabanice i prsluci namenjeni psima koji pate od straha tokom grmljavine, vatrometa ili drugih intenzivnih zvukova.

Njihov cilj nije da zaustave buku, već da kroz blag, ravnomeran i predvidiv pritisak na telo pruže nervnom sistemu dodatne informacije koje kod pojedinih pasa mogu doprineti osećaju veće stabilnosti i sigurnosti.

Sličan princip koristi se i kod nekih ljudi koji pronalaze utehu u zagrljaju ili pokrivaču sa opterećenjem.

Kada je organizam preplavljen stresom, nežan i kontinuiran dodir često predstavlja razumljiviji jezik od bilo koje izgovorene reči.

Pas ne razume naše objašnjenje da će grmljavina uskoro proći, ali veoma dobro razume kada kroz dodir oseti da nije sam. Upravo zbog toga će u trenucima najvećeg straha mnogim psima mnogo više značiti miran zagrljaj, nežan kontakt ili osećaj sigurnog pritiska na telo nego stotine reči kojima pokušavamo da ih utešimo.

Pre nego što je čovek naučio da govori, priroda je stvorila jezik dodira, i čini se da upravo tim jezikom nervni sistem govori najtečnije.

Da li mozak može da zaboravi? 

Još jedna fascinantna osobina kože jeste činjenica da ona nikada ne komunicira samo sa spoljašnjim svetom. Svaki dodir predstavlja dvosmerni razgovor između kože i mozga. Mozak neprestano upoređuje informacije koje dolaze iz kože sa prethodnim iskustvima i na osnovu toga procenjuje da li treba da poveća napetost ili da dozvoli opuštanje.

Ako je organizam godinama učio da određeni dodir prethodi neprijatnom iskustvu, dovoljno je svega nekoliko sekundi da se aktiviraju stari neuronski putevi. Isto tako, ako kroz stotine novih iskustava pas nauči da određeni dodir dosledno znači sigurnost, nervni sistem će postepeno početi da gradi nove obrasce.

Upravo u tome leži prava snaga neuroplastičnosti. Ne brišemo prošlost. Gradimo novu budućnost.

Zato danas mnogo više razmišljam o tome kako prilazim psu nego koliko dugo ga mažem. Nekada nekoliko sekundi pažljivog dodira vredi više od deset minuta nesvesnog maženja. Pas ne broji koliko puta smo ga dodirnuli. Njegov nervni sistem pamti kako se osećao dok smo ga dodirivali. To je razlika koju veoma često zaboravljamo. Ljudi pamte događaje. Psi mnogo češće pamte telesna stanja. Upravo zbog toga naš dodir ostaje zapisan mnogo dublje nego što možemo da zamislimo.

Mazite svog psa, ali naučite njegov jezik

Kada sve ovo razumemo, postaje jasno da dodir nikada nije samo dodir. On je informacija. On je iskustvo. On je biologija.

Svaki put kada položimo ruku na telo psa, mi ulazimo u razgovor sa njegovim nervnim sistemom. Pitanje nije da li će organizam odgovoriti.

On će odgovoriti svaki put. Jedino je pitanje kakav odgovor ćemo izazvati. Hoćemo li povećati osećaj sigurnosti ili napetosti?

Hoćemo li pomoći organizmu da se približi homeostazi ili ćemo ga, potpuno nesvesno, udaljiti od nje?

Možda je upravo zato najveća lekcija ove kolumne veoma jednostavna. Mazite svog psa. Mazite ga često. Mazite ga nežno.

Mazite ga prisutno. Ali pre nego što pružite ruku, zastanite na trenutak i zapitajte se da li to radite zato što je dodir u tom trenutku potreban njemu ili zato što je potreban vama.

Prava ljubav ne meri se količinom dodira koju pružamo. Ona se meri sposobnošću da razumemo kako drugo biće taj dodir doživljava.

Tek tada dodir prestaje da bude izraz naše potrebe za ljubavlju i postaje dar koji drugom biću donosi mir, sigurnost i poverenje. Mislim da upravo u tom trenutku prestajemo da budemo samo vlasnici pasa i postajemo njihovi istinski čuvari.

Autor kolumne: Saša Riess

📸 Instagram