“Nevidljivi lanci: Kako smo pse oslobodili, a njihove duše zarobili”

 Fotografije pasa sa okovima oko vrata bile su slika sramota i primitivizma.

Doneli smo zakon, objavili pobedu nad okrutnošću i slavili sebe kao zaštitnike života. Ali istina je daleko dublja i mnogo mračnija. Jer dok smo lomili gvožđe, zaboravili smo da lanci nisu samo od metala.

Danas psi više ne stoje vezani za drvo. Oni su vezani za nas. Za naše strahove, nesigurnosti, ambicije, praznine i projekcije.

Njihove nove ogrlice nisu napravljene od čelika, nego od energije, tihe i nevidljive, ali neuporedivo jače. I dok smo u ime ljubavi i slobode skinuli vidljive lance, u ime istih tih reči stvorili smo nove, suptilne, neprobojne i daleko okrutnije.

Danas više ne koristimo lance. Sada ih dizajniramo. Pravimo ih od najfinije kože, naručujemo ručno rađene kopče, ukrašavamo ih kristalima, pozlatom, inicijalima i logotipima. Zovemo ih povodci, kao da nova reč ima moć da izbriše staru istinu.

Prodajemo ih u luksuznim kutijama, fotografišemo ih na mermernim podovima, reklamiramo kao statusni simbol i dokaz posebne veze između čoveka i psa.

I dok se hvalimo time koliko smo napredovali u odnosu prema životinjama, niko se ne usuđuje da izgovori ono očigledno. To nije sloboda, to je sofisticirano ropstvo. To je novi nivo licemerstva, u kojem je čovek nadmašio samog sebe. Jer nikada ranije nismo uspeli da od okova napravimo modni dodatak i da taj čin nazovemo ljubavlju.

Energetski lanac ljubavi

Mi ih zovemo „naši psi“. Vežemo ih za krevete, kaučeve, terase, dvorišta, za svaki naš trenutak tuge, dosade i nesigurnosti. Oni više nisu čuvari, lovci ni saputnici. Postali su emocionalni tamponi, nosioci naših unutrašnjih praznina. Svaki put kada se uplašimo, oni to osete. Svaki put kada se posvađamo, oni to nose. Svaki put kada želimo ljubav koju ne znamo dati sebi, mi je uzimamo od njih.

I tako, dok se smeše na našim fotografijama i nose šalove na Božić, psi umiru sporije nego ikada pre. Jer njihov pad nije fizički, to je energetski slom. Slom povezanosti sa njihovim pravim mestom u poretku.

U prirodnom redu sveta pas je most između čoveka i divljine. On stoji između instinkta i svesti, između tame i svetla, između života koji se bori i života koji voli. Ali mi smo taj most pretvorili u zid. Umesto da ga poštujemo, mi ga posedujemo. Umesto da ga čujemo, mi ga koristimo.

Kada pas postane ogledalo

U poretku harmonije, svako biće ima svoje mesto. Kada neko napusti svoje mesto, sistem reaguje, iskrivljuje se, traži ravnotežu. Pas je oduvek bio čuvar ravnoteže između čoveka i prirode. Danas, kada smo odsečeni od zemlje, ti psi postaju naši senzori, prenosnici naših neravnoteža.

Lanac normalnosti

Moderni pas više nije slobodan ni u sopstvenoj prirodi. On ne sme da laje jer smeta komšijama. Ne sme da trči jer prlja. Ne sme da miriše jer „nije higijenski“. Njegov nagon za lovom, za slobodom, za vodom, za blatom, sve ono što ga čini psom, mi nazivamo “problemom u ponašanju”.

Stvorili smo pse koji su poslušni, sterilni, dresirani, emocionalno zasićeni, ali duhovno mrtvi i fizički zombiji. To je cena našeg komfora. I dok mi verujemo da smo ih oslobodili, oni su zapravo postali zatočenici naših "humanih" koncepata.

Lanac normalnosti je najjači od svih. Jer u njemu nema krika, nema bola koji se čuje, nema krvi. Samo tiha tuga u očima psa koji zna da je izgubio svoje pravo da bude ono što jeste.

Lanac ljubavi koja ne zna granice

Svaka ljubav koja ne poznaje granicu, postaje nasilje. Mi to ne vidimo, jer mislimo da volimo. Ali ljubav bez svesti o mestu, bez poštovanja distance, bez uvažavanja druge prirode, nije ljubav, već obsesija. 

Pas ne traži da ga volimo kao dete, nego da ga poštujemo kao biće. Kada pas legne uz nas, on ne traži da postane čovek, nego da nas podseti da smo i mi životinje. Da i mi dišemo, da osećamo, da se krećemo kroz polje života, isto kao on. Ali mi smo tu lekciju odbacili, i zato nas sada psi gledaju istim pogledom kao što su nas nekada gledali vukovi, pogledom razumevanja i tuge.

Nevidljivi logor dobrote

Naši domovi su postali logori ljubavi. Sve izgleda nežno, čisto, uredno, a ipak, u toj sterilnosti nešto umire. Svaki pas koji je izgubio kontakt sa svojim telom, sa zemljom, sa osećajem smisla, postaje žrtva našeg sistema “brige”.

Nazivamo to humanim društvom, ali to društvo ne poznaje suštinsku slobodu. Jer prava sloboda nije odsustvo lanca, nego prisustvo svesti. A mi nismo osvestili svoje mesto u odnosu sa psima, mi smo samo promenili materijal.

Poredak harmonije i povratak mestu

U poretku harmonije, pas ima duboku svrhu. On ne postoji da bi služio, nego da bi svedočio o tome koliko smo daleko otišli od sebe. Kada pas izgubi mir, to je znak da smo mi izgubili dodir sa izvorom. Kada pas oboli, to je poruka da je sistem između čoveka i prirode narušen.

Pas ne trpi naše greške iz kazne, nego iz lojalnosti. On će nositi naše neravnoteže sve dok mi ne priznamo da su naše. A kada to učinimo, kada se poklonimo njegovom bolu kao ogledalu sopstvene nesvesti, tada i taj nevidljivi lanac puca. 

Lažna sloboda, stvarna patnja

U želji da im damo slobodu, mi smo pse lišili smisla. U želji da ih zaštitimo, oduzeli smo im zadatak. U želji da ih volimo, oduzeli smo im dostojanstvo.

Zakon koji je zabranio lance nije pogrešan. On je samo nepotpun. Jer zakoni ne menjaju svest, samo ponašanje. A ponašanje bez svesti postaje novi oblik neslobode.

Prava promena nije kada pas više nije vezan, već kada čovek prestane da ga vezuje u svoje procese i probleme. Kada u njegovom pogledu prestanemo da tražimo potvrdu sopstvene vrednosti. Kada prestanemo da koristimo njegovu odanost kao lek za sopstvenu nesigurnost.

Pas kao prorok

Možda će jednog dana, ako budemo dovoljno tihi, čuti ono što pas pokušava da nam kaže. Da nas ne treba sažaljevati, nego probuditi. Da pravi lanac nije između psa i drveta, nego između čoveka i njegovog licemerja.

I možda ćemo tada shvatiti da pas ne dolazi u naš život da bi bio “naš”, već da bi nas naučio kako da budemo deo sveta kojem i on pripada. Ne vlasnici života, nego učesnici u njemu.

Zamislite psa kako sedi u dvorištu bez ograde. Vetar nosi miris zemlje, lišće šuška, a on samo diše. U njegovim očima nema straha, nema zavisnosti, nema očekivanja. Samo mir. To je slika slobode.

A sada zamislite drugog psa, čistog, negovanog, voljenog, u klimatizovanom stanu, uvek u društvu, ali nikada u tišini. Njegovo telo izgleda opušteno, ali su mu duša i svaki mišić stegnuti. On gleda kroz prozor i ne razume gde je pogrešio.

Mi kažemo: “On ima sve.”

Ali on bi, ako bi mogao da govori, rekao: “Imam sve, osim sebe.”

Oslobodili smo pse od lanaca, ali ne i od sebe.

I sve dok ne naučimo da vidimo ono što ne želimo da priznamo, da su naši psi postali produžeci naših unutrašnjih zatvora, sloboda će ostati samo reč.

Tek kada prestanemo da ih vezujemo nevidljivo i konačno im vratimo mesto koje im pripada u poretku života, pas će ponovo moći da bude ono što je oduvek bio: čuvar svetog mosta između nas i prirode, one iste prirode kojoj se divimo izdaleka, a svakim svojim postupkom guramo u ponor.

Tek tada ćemo možda shvatiti da dok god držimo pse zarobljene u sopstvenim strahovima i iluzijama, mi sami ostajemo najveći zatočenici, neumorno koračajući ka vlastitom kraju, uverenjem da smo civilizovani, dok zapravo ubrzavamo sopstveno samouništenje.

Autor kolumne: Saša Reiss