Da li je u pitanju magija ili biologija?
Postoji nešto što gotovo svaki vlasnik psa makar jednom doživi, ali retko ume da objasni rečima.
Čovek ulazi u prostoriju napet, uznemiren, ljut ili uplašen, a pas, i pre nego što je izgovorena ijedna reč, već menja ponašanje. Neki psi počinju da hodaju za vlasnikom po kući.
Neki se povlače. Neki počinju da dahću, ližu usne, tresu se ili laju bez jasnog razloga.
Ponekad deluje kao da pas „čita energiju“. I upravo tu nastaje sukob između svakodnevnog iskustva i načina na koji savremeni čovek pokušava da objasni svet.
Mnogi će odmah odbaciti izraz „loša energija“ kao nešto neozbiljno ili mistično. Međutim, ako iz tog izraza uklonimo duhovnu terminologiju i pogledamo šta se fiziološki dešava u telu čoveka i psa, dolazimo do veoma ozbiljne i naučno utemeljene teme.
Jer ono što ljudi nazivaju energijom često jeste skup veoma konkretnih bioloških procesa: hormoni stresa, promena disanja, promena mišićnog tonusa, mikro pokreti tela, mirisi koje telo ispušta, promena glasa, ritma srca i čitav niz neurohemijskih reakcija koje psi registruju mnogo pre nego što ih čovek postane svestan.
Svet nervnog sistema i hemijskih informacija
Pas ne živi prvenstveno u svetu jezika kao čovek. On živi u svetu nervnog sistema. U svetu mirisa, pokreta, ritma, napetosti i bezbednosti. Dok čovek pokušava da objasni stvarnost mislima, pas je doživljava kroz stanje organizma. Zato psi često „znaju“ kako se čovek oseća pre nego što je čovek spreman to sebi da prizna.
Kada je čovek pod stresom, telo automatski aktivira takozvani stress response, odnosno odgovor organizma na opasnost. Taj proces počinje u mozgu, tačnije u amigdali, delu mozga koji procenjuje da li je nešto bezbedno ili opasno. Kada mozak proceni da postoji pretnja, bilo fizička ili emocionalna, aktivira se simpatički nervni sistem. Telo tada ulazi u stanje pripravnosti.
Srce počinje da kuca brže. Disanje postaje pliće i ubrzano. Mišići se zatežu. Menja se ton glasa. Povećava se nivo adrenalina i kortizola. Menja se čak i hemijski sastav znoja i mirisa kože. Čovek možda pokušava da „glumi“ mirnoću, ali organizam govori potpuno drugačijim jezikom.
I upravo taj jezik pas čita sa neverovatnom preciznošću.
Psi imaju između 220 i 300 miliona olfaktornih receptora, dok čovek ima oko šest miliona. Njihov centar za obradu mirisa u mozgu višestruko je razvijeniji od ljudskog. Drugim rečima, pas ne oseća svet kao čovek. Pas praktično živi u svetu hemijskih informacija. Kada je čovek pod stresom, telo oslobađa različite hemijske supstance koje menjaju miris tela. Studije su pokazale da psi mogu da razlikuju uzorke znoja ljudi koji su pod stresom od uzoraka ljudi koji su opušteni. Dakle, nije reč o magiji. Reč je o biologiji.
Ko-regulacija: Kako se naši svetovi prepliću
Ali priča ide mnogo dublje od samog mirisa.
Kada čovek dugo živi pod stresom, njegovo telo menja čitavu energetsku dinamiku organizma. Mišići lica postaju zategnutiji. Pokreti postaju nagliji ili neusklađeni. Disanje gubi ritam. Nervni sistem prelazi u stanje hiperbudnosti. A pas, kao socijalno biće koje je evoluiralo uz čoveka hiljadama godina, ne posmatra samo ponašanje. On se neurološki usklađuje sa čovekom.
Ovaj fenomen danas se sve češće povezuje sa pojmom ko-regulacije nervnog sistema. Nervni sistemi pasa i ljudi međusobno utiču jedni na druge. Kada je čovek smiren, stabilan i emocionalno regulisan, pas mnogo lakše ostaje u stanju sigurnosti. Kada je čovek haotičan, anksiozan ili emocionalno eksplozivan, pas često ulazi u stanje opreza ili stresa.
Zato nije slučajno što many psi počinju da razvijaju problematična ponašanja upravo u periodima kada porodica prolazi kroz stresne događaje: razvod, finansijske probleme, bolest, konflikte, selidbe ili emocionalne krize. Pas možda ne razume ljudske reči, ali veoma jasno oseća promenu stanja u sistemu kojem pripada.
Ovde dolazimo do jednog važnog pitanja koje mnogi ljudi ne vole da čuju: možda pas nije „problem“. Možda pas samo reaguje na stanje okruženja.
Kada pas postane senzor porodičnog sistema
U praksi rada sa psima veoma često se događa da vlasnik dovede psa zbog lajanja, agresije, separacione anksioznosti ili hiperaktivnosti, a da se tokom razgovora pokaže kako je čitava porodica mesecima ili godinama pod ogromnim pritiskom. Nervni sistem psa tada funkcioniše kao svojevrsni senzor sistema. Pas ne razmišlja racionalno o problemu. Njegovo telo ga jednostavno oseća.
Kada organizam psa registruje stres kod čoveka, aktiviraju se isti osnovni biološki mehanizmi koji postoje i kod ljudi. Aktivira se simpatički nervni sistem. Nadbubrežne žlezde oslobađaju adrenalin i kortizol. Srce ubrzava rad. Mišići se pripremaju za akciju. Varenje se usporava jer telo energiju preusmerava na preživljavanje. Dugoročno, ako stanje traje predugo, dolazi do iscrpljivanja organizma.
I tu dolazimo do problema modernog života pasa.
Psi danas često žive u konstantnoj stimulaciji. Gradovi su bučni. Ljuni su pod hroničnim stresom. Dnevni ritmovi su ubrzani. Ekrani, buka, stalna žurba, emocionalna napetost u domu, nedostatak rutine, nepredvidivost, usamljenost vlasnika, sve to stvara okruženje u kojem nervni sistem psa retko zaista odmara.
Nekada su psi imali jasnije uloge, stabilnije rutine i više fizičkog pražnjenja energije. Danas mnogi psi žive kao emocionalni saputnici ljudi koji su sami emocionalno preopterećeni. I upravo zato sve češće viđamo pse sa simptomima hroničnog stresa: kompulsivno lizanje, destruktivno ponašanje, preterano lajanje, problemi sa varenjem, alergije, pojačano linjanje, reaktivnost, pa čak i autoimuni problemi.
Telo ne može beskonačno da živi u survival modu bez posledica.
Zanimljivo je da nauka danas sve više istražuje povezanost hormona između čoveka i psa. Na primer, poznato je da kontakt između psa i čoveka može povećati nivo oksitocina, hormona povezanog sa povezanošću, sigurnošću i ljubavlju. Ali ako postoji mogućnost da se prenosi stanje sigurnosti, logično je da se prenosi i stanje stresa.
I upravo to se često događa.
Čovek koji je hronično anksiozan nesvesno prenosi stanje opasnosti svom psu. Pas tada postaje budniji, napetiji i spremniji na reakciju. Ako takvo stanje traje dugo, organizam psa počinje da funkcioniše kao da je svet stalno nesigurno mesto.
Zašto sam trening ponašanja nije dovoljan
Zbog toga nije dovoljno samo „trenirati ponašanje“. Nije dovoljno naučiti psa da sedne ili legne ako je čitav nervni sistem životinje u stanju pripravnosti. Pas može naučiti komandu, ali telo i dalje može ostati u stresu.
To je razlog zašto mnogi ljudi kažu: „Probali smo sve treninge, ali problem se vraća.“
Jer telo pamti.
Nervni sistem pamti.
Hormonalni obrasci pamte.
A pas ne reaguje samo na spoljašnje ponašanje čoveka, već na njegovo unutrašnje stanje.
Ovde dolazimo do veoma osetljive teme. Ljudi često žele da pas bude miran dok su oni sami emocionalno haotični. Žele stabilnog psa, ali žive nestabilnim ritmom. Žele opuštenog psa, dok njihovo telo svakodnevno funkcioniše pod tenzijom, pritiskom i unutrašnjim konfliktom.
Pas tada pokušava da pronađe sigurnost u sistemu koji ni sam nema sigurnost.
Naravno, to ne znači da je čovek „kriv“ za svaki problem psa. Život je mnogo kompleksniji od toga. Genetika, rana iskustva, socijalizacija, ishrana, zdravlje i brojni drugi faktori igraju ogromnu ulogu. Međutim, ignorisati uticaj emocionalnog stanja ljudi na pse danas više nije moguće.
Posebno je zanimljivo što psi često drugačije reaguju na različite ljude, čak i kada ti ljudi spolja rade iste stvari. Jedna osoba može prići psu nežno, ali unutrašnje biti napeta ili uplašena. Druga može biti tiha, stabilna i emocionalno prisutna. Pas veoma često reaguje više na stanje organizma nego na same pokrete.
Zato psi nekada instinktivno izbegavaju određene ljude, a uz druge odmah zaspu i opuste se. Njihov nervni sistem ne procenjuje samo ponašanje. Procena se događa mnogo dublje, kroz čitav niz bioloških signala koje čovek uglavnom ni ne primećuje.
U svetu pasa bezbednost nije ideja. Bezbednost je fiziološko stanje.
Kada se pas oseća sigurno, telo prelazi u parasimpatičko stanje. Tada se usporava rad srca, varenje funkcioniše bolje, mišići se opuštaju, disanje postaje dublje i organizam može da se regeneriše. Tek tada dolazi pravo učenje, socijalizacija i emocionalna stabilnost.
Ali ako je organizam stalno pod pritiskom, telo ne ulaže energiju u razvoj i balans. Ono ulaže energiju u preživljavanje.
Pas kao ogledalo našeg unutrašnjeg mira
I možda upravo tu leži jedna od najvećih lekcija koje psi pokušavaju da nas nauče.
Psi ne reaguju toliko na ono što govorimo, koliko na ono što jesmo.
Oni ne slušaju samo naše reči. Oni slušaju naše srce, ritam disanja, hormone, napetost mišića, stabilnost pokreta i stanje nervnog sistema. U tom smislu, pas često postaje ogledalo čoveka.
Kada je čovek prisutan, stabilan i regulisan, pas to oseća.
Kada čovek živi u konstantnom unutrašnjem ratu, pas to takođe oseća.
Možda zato odnos čoveka i psa nikada nije bio samo odnos vlasnika i životinje. Možda je to mnogo više odnos dva nervna sistema koja neprestano komuniciraju, utiču jedan na drugi i zajedno traže osećaj sigurnosti u svetu koji postaje sve brži, glasniji i stresniji.
I možda upravo zbog toga psi danas pate više nego što mislimo.
Ne zato što ih ne volimo.
Već zato što smo i sami zaboravili kako izgleda osećaj mira.
Autor kolumne: Saša Riess📸
Instagram
