Epidemija anksioznosti i reaktivnosti kod pasa: Pas nije agresivan, on je preopterećen vašim svetom

I svaki put mi dolaze sa istom rečenicom, izgovorenom gotovo identično, kao da postoji neka kolektivna skripta:

“Ali moj pas nikada nikoga nije ujeo, ne znam šta mu je bilo.” U toj rečenici nalazi se sve. Strah, zbunjenost, ali i potpuno pogrešno razumevanje onoga što se zapravo dešava.

Reaktivnost nije bezobrazluk, već vapaj za pomoć

Jer pas ne mora da ujede da bi bio u problemu. Ujed je kraj, završna tačka procesa koji je dugo trajao. Ono što dolazi pre toga, ono što danas zovemo reaktivnost, to je zapravo jezik.

Pas pokušava da kaže da više ne može da izdrži. Da je previše. Da je sistem preopterećen. Lajanje, trzanje, napetost, nemogućnost da se smiri, preterana uzbuđenost ili nagli strah, to nisu “problemi u ponašanju”.

To su signali.

Ali mi ne živimo u svetu signala. Mi živimo u svetu očekivanja.

Život u svetu koji pas ne može da razume

Očekujemo da pas bude miran, socijalan, stabilan, da se uklopi u naš život, naš tempo, naš haos. I kada to ne može, mi kažemo da je pas problem. Retko se zapitamo kakav je svet koji smo mu dali.

Jer današnji pas ne živi prirodan život. On živi život koji nikada u istoriji nije postojao. Konstantna stimulacija, buka, saobraćaj, kontakt sa desetinama pasa i ljudi, nedostatak tišine, nedostatak prostora za povlačenje.

Čak ni dom više nije mesto mira. Ljudi su ubrzani, pod stresom, u konfliktima, u mislima koje ne prestaju. Pas to ne razume racionalno, ali ga njegovo telo registruje.

I tu počinje ono što danas zovemo epidemijom.

Ne epidemijom agresije, nego epidemijom preopterećenih i reaktivnih nervnih sistema.

Promena ne počinje od treninga, već od razumevanja

Zato reaktivnost nije problem koji se rešava tehnikom. Nije komanda, nije trik, nije alat. To je stanje koje traži razumevanje.

Jer možemo naučiti psa da sedi, da ćuti, da ne reaguje spolja, ali ako unutra ostane pritisak, on će se negde pojaviti. Kroz strah, kroz bolest, kroz sledeću situaciju.

I možda je najvažnije pitanje koje danas možemo postaviti potpuno drugačije od onoga na šta smo navikli.

Ne “kako da popravim psa”, nego “šta moj pas pokušava da mi pokaže”. Jer pas ne nosi samo sebe. On često nosi ono što mi ne vidimo, ili ne želimo da vidimo.

Ova epidemija nije problem pasa. Ovo je slika društva u kojem živimo. Psi su samo prvi koji to pokažu jer nemaju način da sakriju. Njihovo telo govori istinu koju mi često izbegavamo.

I zato promena ne počinje od psa. Počinje od nas. Od načina na koji živimo, hranimo, dodirujemo i doživljavamo psa.

Kada se to promeni, ne kroz tehniku nego kroz razumevanje, tada se menja i pas.

Tada više nećemo slušati rečenicu iz panike. Tada ćemo možda početi da čujemo nešto drugo, tiše, ali mnogo istinitije.

“Sada vidim da moj pas nikada nije bio problem. Samo je prvi pokazao gde problem zaista postoji.”

Autor kolumne: Saša Riess

📸 Instagram