Minerali: Nevidljivi temelj života - Kako nas istraživanje o adekvatnoj ishrani pasa, približava sopstvenom isceljenju

Kada savršene formule sa papira padnu na ispitu života

Kada sam pre više od trideset godina počeo da se bavim psima, učili su me isto što i sve druge. Zdravlje se meri, računa i izračunava.

Ako pas dobija dovoljno energije, dovoljno proteina za izgradnju tela i dovoljno vitamina i minerala prema preporukama, tada bi trebalo da bude zdrav.

Na papiru je sve izgledalo savršeno. Tabele su bile precizne, formule jasne, a brojevi tačni. Samo što život retko prati papir.

Tokom godina počeo sam da posmatram pse koji su rušili gotovo sva pravila koja sam učio. Dva psa mogu jesti gotovo istu hranu, živeti na sličan način i unositi isti broj kalorija.

Pa ipak, jedan će blistati zdravljem, dok će drugi voditi stalnu borbu sa kožom, varenjem, alergijama, energijom ili ponašanjem. Naravno, prvo objašnjenje koje sam čuo bila je genetika. I genetika zaista jeste važna.

Međutim, što sam duže radio sa psima, to sam više primećivao da genetika ne može objasniti sve.

Video sam pse koji su godinama imali određene probleme, a zatim bi promenom okruženja, nivoa stresa, načina života ili ishrane počeli da se menjaju. Neki su odlaskom kod novih vlasnika postajali stabilniji, zdraviji i otporniji.

Drugi su, uprkos odličnim predispozicijama, počinjali da razvijaju probleme koje ranije nisu imali.

Da, genetika možda određuje potencijal, ali da okruženje odlučuje koliko će tog potencijala biti ostvareno.

Priča o mineralima: Lanac života koji je nastao u zvezdama

Upravo tada sam pažnju usmerio na nešto o čemu se govori mnogo manje nego o kalorijama, proteinima i mastima. Na minerale. A priča o mineralima zapravo je priča o samom životu.

Pre nego što su postojali ljudi, psi, biljke ili drveće, postojali su minerali. Gvožđe, magnezijum, kalcijum, bakar, cink i selen nastajali su u zvezdama milijardama godina pre nego što je Zemlja uopšte postojala.

Kada su se te zvezde raspadale, elementi koje su stvorile postali su deo planete na kojoj danas živimo. Kasnije su stene polako oslobađale te minerale u zemljište. Biljke su ih usvajale kroz koren.

Životinje su jele biljke. Druge životinje su jele njih. Tako je nastao lanac života koji traje i danas. Zemlja hrani biljku, biljka hrani životinju, a životinja hrani drugu životinju.

Na kraju, svi zavisimo od onoga što se nalazi u zemlji.

Tokom poslednjeg veka, razvojem poljoprivrede i industrijalizacijom, pored zagađenja i zemlja je počela da gubi svoju prirodnu mineralnu ravnotežu, odgovor moderne poljoprivrede bio je dodavanje veštačkih đubriva.

To je nesumnjivo povećalo prinose i omogućilo proizvodnju hrane za milijarde ljudi.

Međutim, postavlja se pitanje da li smo rešili problem ili smo ga samo odložili. Jer biljka ne raste samo od nekoliko osnovnih minerala koje dodajemo.

Ona je deo mnogo složenijeg ekosistema tla, mikroorganizama, organskih materija i stotina međusobno povezanih procesa.

Kada prirodnu ravnotežu pokušamo da zamenimo industrijskim rešenjem, često stvaramo novu vrstu zavisnosti. Zemlja postaje sve manje živi ekosistem, a sve više proizvodni medijum koji zahteva stalne korekcije.

Da li su suplementi u hrani za pse postali samo "veštačko đubrivo"?

Ponekad se pitam da li sličan obrazac danas pratimo i u ishrani pasa. Kada hrana izgubi deo svoje prirodne nutritivne vrednosti, odgovor često postaje dodavanje sintetičkih vitamina i minerala.

Naravno, oni mogu biti korisni i u mnogim situacijama neophodni. Međutim, pitanje koje retko postavljamo jeste da li time obnavljamo prirodnu ravnotežu ili samo pokušavamo da kompenzujemo njeno odsustvo.

Na neki način, suplementi u hrani mogu se posmatrati kao svojevrsno "đubrivo" za nutritivno osiromašenu hranu. Oni pokušavaju da vrate ono što je izgubljeno, ali ne mogu uvek da reprodukuju složenost prirodnog sistema iz kojeg su ti nutrijenti prvobitno dolazili.

Možda najveći izazov budućnosti neće biti kako da proizvedemo više hrane ili dodamo više suplemenata. Možda će pravi izazov biti kako da obnovimo procese koji stvaraju zdravu zemlju, zdravu hranu, zdrave životinje i na kraju zdravije ljude.

Jer kada stalno popravljamo posledicu, a ne uzrok, rizikujemo da postanemo zavisni od beskonačnog niza korekcija koje nikada ne rešavaju osnovni problem.

Istina koju nas psi danas ponovo uče

Možda smo kao civilizacija toliko dugo pokušavali da pobedimo prirodu da smo zaboravili da smo njen deo.

Pokušali smo da zamenimo plodnost zemlje đubrivom, raznovrsnost hrane formulama, a prirodnu ravnotežu suplementima. I svaki put kada se pojavi novi problem, naš odgovor je da dodamo još jednu korekciju na prethodnu korekciju.

Međutim, nijedna količina tehnologije ne može trajno nadoknaditi ono što je izgubljeno kada se prekine veza između zemlje, biljke, životinje i čoveka.

Možda nas upravo psi danas podsećaju na istinu koju smo počeli da zaboravljamo. Život nije nastao u laboratoriji. Život nije nastao u fabrici. Život nije nastao u tabeli nutritivnih vrednosti.

Život je nastao u zemlji, i izranja iz nje kao što dete izranja iz utrobe svoje majke. 

I zato kada jednom ponovo naučimo da negujemo zemlju iz koje sve počinje, možda ćemo otkriti da najveći problem nikada nije bio nedostatak hrane, već nedostatak razumevanja šta hranu zaista čini živom, kako za naše pse, tako i za nas same. 

Autor kolumne: Saša Riess

📸 Instagram