Homeostaza: U lancima lojalnosti preživljavanja - Zašto organizam često bira poznato, čak i kada ga ono povređuje

Šta je homeostaza i zašto upravlja ponašanjem?

U najjednostavnijem smislu, homeostaza predstavlja sposobnost organizma da održava unutrašnju ravnotežu uprkos promenama koje se dešavaju u spoljašnjem svetu.

Temperatura tela, rad hormona, krvni pritisak, nivo šećera u krvi, disanje i hiljade drugih procesa neprestano se prilagođavaju kako bi organizam ostao stabilan. Međutim, homeostaza nije važna samo za fiziologiju. Ona predstavlja osnovni cilj rada čitavog nervnog sistema.

Organizam ne pokušava samo da održi odgovarajuću telesnu temperaturu ili nivo energije. On pokušava da održi osećaj sigurnosti. Predvidivosti. Unutrašnje stabilnosti.

Drugim rečima, nervni sistem neprestano procenjuje da li je svet oko njega dovoljno bezbedan da bi organizam mogao normalno da funkcioniše.

Upravo zbog toga ponašanje ne možemo posmatrati odvojeno od biologije. Ponašanje nije kvar koji treba popraviti. Ponašanje je pokušaj organizma da zaštiti svoju ravnotežu.

Kada pas laje, povlači se, izbegava kontakt, postaje preterano uzbuđen ili reaguje burno na određene situacije, veoma često ne gledamo problem ponašanja. Gledamo organizam koji pokušava da sačuva svoju homeostazu.

Ali kako organizam uopšte zna šta se dešava oko njega?

Čula kao most između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta

Odgovor leži u čulima.

Čula predstavljaju most između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Njihova svrha nije da nam pokažu svet onakvim kakav jeste. Njihova svrha je da organizmu pomognu da preživi. Kroz čula nervni sistem neprekidno prikuplja informacije iz okruženja, procenjuje njihovo značenje i donosi odluke koje povećavaju šanse za opstanak.

Zbog toga pas ne živi u istom svetu kao čovek.

Mi delimo isti prostor, ali ne delimo istu stvarnost.

Pas ne vidi ono što mi vidimo. Ne čuje ono što mi čujemo. Ne miriše ono što mi mirišemo. Ne doživljava dodir na isti način na koji ga doživljavamo mi. Njegova stvarnost oblikovana je informacijama koje dolaze kroz njegova čula i načinom na koji njegov nervni sistem te informacije obrađuje.

Međutim, postoji još jedan element koji većina ljudi potpuno zanemaruje.

Energija.

Većina ljudi razume da su mozgu potrebne informacije. Mnogo manje ljudi razume da su mozgu potrebni ogromni resursi energije samo da bi te informacije mogao da obradi.

Svake sekunde milijarde nervnih ćelija međusobno komuniciraju. Da bi pas čuo zvuk, prepoznao miris, procenio pokret ili razlikovao bezbednu situaciju od potencijalne opasnosti, nervni sistem mora neprekidno da radi.

Svaki od tih procesa zavisi od preciznog kretanja minerala poput natrijuma, kalijuma, kalcijuma i magnezijuma kroz ćelijske membrane. Bez njih nema električnog impulsa.

Bez električnog impulsa nema prenosa informacija. Bez prenosa informacija nema percepcije. Bez percepcije nema ponašanja.

Drugim rečima, nervni sistem ne funkcioniše zahvaljujući informacijama.

On funkcioniše zahvaljujući energiji.

A energija zavisi od minerala.

Energija: Skriveni pokretač nervnog sistema

Tu se zatvara krug o kojem smo govorili u prethodnoj kolumni. Minerali nisu važni samo zato što učestvuju u izgradnji kostiju, kože ili dlake. Oni predstavljaju osnovu procesa koji omogućavaju organizmu da opaža svet, obrađuje informacije i održava unutrašnju ravnotežu.

Kada je energije dovoljno, organizam može da proceni šta je važno, a šta nije. Može da razlikuje stvarnu opasnost od bezazlenog događaja. Može da se prilagodi promenama.

Kada energije nema dovoljno, pravila igre se menjaju.

Nervni sistem tada počinje da štedi. Prag tolerancije postaje niži. Oporavak traje duže. Organizam postaje osetljiviji na spoljašnje nadražaje. Zvuk koji juče nije predstavljao problem danas postaje previše intenzivan. Dodir koji je ranije bio prijatan postaje neprijatan. Promena okruženja koju je pas nekada prihvatao bez teškoća počinje da izaziva stres.

U tom trenutku više ne govorimo samo o ponašanju. Govorimo o biologiji.

Govorimo o organizmu koji pokušava da održi ravnotežu sa manje energije nego što mu je potrebno.

Možda upravo zato ne možemo razumeti ponašanje pasa bez razumevanja čula. Ne možemo razumeti čula bez razumevanja nervnog sistema. Ne možemo razumeti nervni sistem bez razumevanja energije. A ne možemo razumeti energiju bez razumevanja minerala.

Sve je povezano.

Zemlja utiče na biljku. Biljka utiče na životinju. Hrana utiče na fiziologiju. Fiziologija utiče na nervni sistem. Nervni sistem utiče na percepciju. Percepcija utiče na emocije. Emocije utiču na ponašanje.

Možda je upravo zato najveći paradoks moderne civilizacije to što smo toliko vremena proveli pokušavajući da kontrolišemo svet oko sebe, a tako malo vremena pokušavajući da razumemo kako taj svet utiče na nas. I na naše pse.

Tokom narednih nekoliko nedelja istraživaćemo šest puteva kojima pas upoznaje svoju stvarnost. Govorićemo o vidu, sluhu, mirisu, ukusu, dodiru i emocijama. Ne zato da bismo naučili još jednu zanimljivost o psima, već zato što se iza svakog od tih čula krije mnogo veća priča. Priča o tome kako organizam pokušava da pronađe ravnotežu u svetu prepunom informacija.

A potraga za ravnotežom nije priča samo o psima. To je priča o svakom živom biću. To je priča o homeostazi.

To je priča o životu.

Autor kolumne: Saša Riess

📸 Instagram