Stres u svakom zalogaju hrane

Onog trenutka kada pas registruje prvi zalogaj, počinje jedan od najkompleksnijih biohemijskij procesa.

Postoji jedan trenutak o kojem gotovo nikada ne razmišljamo. Traje svega nekoliko sekundi i događa se svakoga dana, često dva ili tri puta dnevno. Toliko je uobičajen da ga gotovo više i ne primećujemo. Spustimo činiju na pod, otvorimo frižider ili jednostavno započnemo dobro poznati ritual hranjenja.

Pas prilazi, pomiriše hranu i proguta prvi zalogaj. Za nas je to kraj jednog jednostavnog rituala. Za njegov organizam, to je početak jednog od najsloženijih događaja koji se odvijaju u prirodi.

U prethodnim kolumnama govorio sam o tome kako pas vidi svet, kako ga čuje, kako ga miriše i kako ga oseća kroz dodir. Sva ta čula imaju jednu zajedničku osobinu.

Njihov zadatak je da prikupe informacije iz spoljašnjeg sveta i pomognu organizmu da odluči kako će na njih odgovoriti. Međutim, sa hranom se događa nešto potpuno drugačije.

Hrana nije informacija koja prolazi pored psa. Hrana ulazi u njega. Onog trenutka kada proguta prvi zalogaj, granica između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta nestaje. Ono što je do malopre bilo deo okruženja postaje deo njegovog tela.

U prethodnim kolumnama govorio sam o tome kako pas vidi svet, kako ga čuje, kako ga miriše i kako ga oseća kroz dodir. Sva ta čula imaju jednu zajedničku osobinu. Njihov zadatak je da prikupe informacije iz spoljašnjeg sveta i pomognu organizmu da odluči kako će na njih odgovoriti. Međutim, sa hranom se događa nešto potpuno drugačije. Hrana nije informacija koja prolazi pored psa. Hrana ulazi u njega. Onog trenutka kada proguta prvi zalogaj, granica između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta nestaje.

Ono što je do malopre bilo deo okruženja postaje deo njegovog tela.

Možda upravo zato nijedno drugo čulo nema toliko dubok uticaj na život psa kao ukus. Ne zato što pas više uživa u hrani od drugih životinja, već zato što je to jedino čulo koje menja samu biologiju organizma. Svet koji pas vidi ostaje ispred njegovih očiju. Zvuk ostaje u prostoru. Miris prolazi vazduhom. Dodir traje nekoliko sekundi. Ali hrana ostaje u njemu. Ona postaje deo njegove krvi, njegovih ćelija, njegovog mozga, njegovih hormona, njegovog imunog sistema i njegovog mikrobioma.

Hrana ne oblikuje samo način na koji pas doživljava svet. Ona svakim zalogajem oblikuje i telo samog psa.

Možda upravo zbog toga danas sve manje verujem kada čujem rečenicu: "To je samo jedna poslastica." Biologija ne poznaje reč "samo." Za organizam ne postoji mali zalogaj ili cela porcija. Postoji samo novi zadatak koji mora da reši. Svaki zalogaj pokreće čitavu lavinu reakcija koje će narednih nekoliko sati angažovati gotovo svaki organ u telu. Mozak šalje prve signale. Hormoni menjaju svoju aktivnost. Želudac se priprema. Pankreas počinje da luči enzime. Jetra aktivira svoje metaboličke puteve.

Creva bude trilione mikroorganizama koji čekaju svoj deo obroka. Dok pas mirno jede, u njegovom organizmu započinje jedan od najsloženijih biohemijskij procesa u poznati prirodi. 

Upravo zato sve više razmišljam o hrani na jedan potpuno drugačiji način. Mi često kažemo da hranimo psa. Istina je da svakim obrokom razgovaramo sa njegovom biologijom. Pitanje nije da li će organizam odgovoriti. On će odgovoriti svaki put. Jedino je pitanje kakvu ćemo mu poruku poslati.

Varenje počinje mnogo pre prvog zalogaja

Možda će vas iznenaditi činjenica da varenje ne počinje u želucu. Ne počinje čak ni u ustima. Ono počinje mnogo ranije, u mozgu. Sinhornizacijom većine čula dok pas još nije ni okusio hranu, njegov organizam već zna šta dolazi. Dovoljno je da čuje otvaranje frižidera, da prepozna zvuk činije, da oseti poznati miris hrane ili da vidi vaš pokret kojim svakodnevno započinjete ritual hranjenja. U deliću sekunde mozak povezuje sve te informacije sa iskustvima koja je godinama učio i šalje poruku gotovo svakom organu u telu da se pripremi.

Baš kao dirigent koji podigne palicu nekoliko trenutaka pre nego što orkestar odsvira prvi ton, nervni sistem daje znak čitavom organizmu da predstava može da počne. Pljuvačne žlezde počinju da rade. Želudac povećava lučenje kiseline. Pankreas se priprema da oslobodi enzime potrebne za varenje. Jetra započinje proizvodnju žuči. Hormoni koji regulišu glad, sitost i metabolizam menjaju svoju koncentraciju u krvi. Sve to događa se pre nego što je pas progutao prvi zalogaj. Priroda je organizam pripremila da uvek bude korak ispred onoga što tek dolazi.

Kada hrana konačno uđe u usta, priča tek počinje. Iako izgleda često da pas guta hranu, zapravo postoji jeda trenutak u kojem ipak svaki zalogaj zagrize, zubi usitnjavaju hranu, jezik prepoznaje ukus, temperaturu i teksturu, i milionima receptora u usnoj duplji šalje nove informacije mozgu. Svaki zalogaj predstavlja novu poruku. Organizam procenjuje šta upravo ulazi u njega i priprema se da iz toga izvuče ono što mu je potrebno za život.

Hranu zapravo ne vari pas 

Nakon gutanja hrana prolazi kroz jednjak i stiže u želudac, gde započinje jedna od najsnažnijih hemijskih reakcija u organizmu. Želudačna kiselina razgrađuje hranu, uništava veliki broj mikroorganizama koji su sa njom dospeli u organizam i priprema makroelemente, naročito proteine za naredne faze varenja. Snažne kontrakcije želuca neprekidno mešaju njegov sadržaj pretvarajući ga u gustu masu koja će postepeno prelaziti u tanko crevo.

Kada sadržaj želuca stigne u dvanaestopalačno crevo, organizam pokreće potpuno novu fazu varenja. Pankreas oslobađa enzime koji razgrađuju masti, proteine i ugljene hidrate, dok jetra putem žuči omogućava da se masti pripreme za apsorpciju. Međutim, upravo ovde na scenu stupa jedan od najvažnijih, a gotovo potpuno zaboravljenih saveznika zdravlja psa, mikrobiom.

U crevima svakog zdravog psa žive trilioni bakterija, gljivica i drugih mikroorganizama koji zajedno sa njim čine jedan jedinstven ekosistem. Dok organizam psa započinje razgradnju hrane, mikrobiom nastavlja posao koji nijedan sisar ne može da obavi sam.

Ovi mikroskopski stanovnici creva razgrađuju delove hrane koje pas ne može u potpunosti da iskoristi, proizvode vitamine i brojne korisne metabolite koji hrane ćelije creva, pomažu iskorišćavanje pojedinih minerala i učestvuju u održavanju ravnoteže imunog sistema. Drugim rečima, svaki obrok koji pas pojede zapravo nije obrok samo za njega. On hrani i čitav jedan nevidljivi svet koji živi u njemu. Tek tada zidovi tankog creva, prekriveni milionima sitnih resica i mikroresica, pretvaraju se u neverovatno veliku površinu preko koje hranljive materije ulaze u krvotok.

Možda upravo zato nikada ne bi trebalo da kažemo da pas vari hranu. Istina je mnogo fascinantnija. Svaki zalogaj prolazi kroz saradnju njegovih organa i triliona mikroorganizama koji zajedno rade na istom cilju, da iz hrane izvuku ono što će održati život. Kada je taj unutrašnji svet u ravnoteži, organizam funkcioniše gotovo neprimetno. Kada ga svakodnevno narušavamo lošom ishranom, preteranim poslasticama, nepotrebnim aditivima, ne menjamo samo ono što pas jede. Menjamo čitav unutrašnji ekosistem od kojeg zavise njegovo zdravlje, imunitet, emocije i, na kraju, njegovo ponašanje i dugovečnost. 

Unutrašnji stres koji ne vidimo

Kada govorimo o stresu kod pasa, gotovo uvek mislimo na ono što možemo da vidimo. Pas koji drhti tokom grmljavine. Pas koji laje kada ostane sam. Pas koji se plaši vatrometa ili ulaska u veterinarsku ambulantu. Međutim, postoji jedan mnogo tiši oblik stresa o kojem gotovo nikada ne govorimo, upravo zato što se odvija duboko u organizmu. To nije emocionalni stres. To je fiziološki napor koji svaka ćelija ulaže pokušavajući da održi unutrašnju ravnotežu. Organizam psa ne zna da li je hrana koju smo upravo stavili u činiju bila skupa ili jeftina, da li smo je kupili zato što je bila na akciji ili zato što smo želeli najbolje za njega. Njega zanima samo jedno. Koliko će energije morati da potroši kako bi iz onoga što je upravo uneo izvukao život, a ostatak bezbedno uklonio iz organizma.

Možda upravo zato sve češće razmišljam da najveći deo posla koji organizam psa obavlja nikada nećemo videti. Dok pas spokojno spava posle obroka, njegova jetra već menja hemijsku strukturu supstanci koje moraju biti obrađene. Pankreas nastavlja da oslobađa enzime. Creva apsorbuju hranljive materije. Mikrobiom obrađuje ono što organizam sam ne može da iskoristi. Bubrezi filtriraju krv. Imuni sistem procenjuje da li je sve što je upravo ušlo u organizam prijatelj ili potencijalna pretnja. Sve se to događa u apsolutnoj tišini. Pas ne pokazuje bol. Ne cvili. Ne laje. Ali njegov organizam radi punim kapacitetom pokušavajući da održi ono što nazivamo homeostazom.

Svaki zalogaj ima svoju cenu

Priroda nikada ništa ne radi besplatno. Svaka odluka koju organizam donese ima svoju energetsku cenu. Da bi srce otkucalo potreban je ATP. Da bi neuron preneo impuls potrebna je energija. Da bi jetra neutralisala određenu supstancu potreban je čitav niz biohemijskih reakcija. Isto važi i za svaki zalogaj hrane. Kada organizam dobije jednostavnu, biološki odgovarajuću hranu, taj posao obavlja relativno lako. Međutim, kada svakodnevno dobija veliki broj različitih poslastica, industrijski prerađenih proizvoda, ostataka sa stola ili hrane bogate aditivima, njegova biologija više ne radi samo na održavanju života. Ona veliki deo svoje energije ulaže u održavanje ravnoteže.

To ne znači da će jedna poslastica razboleti psa. Ne znači ni da će jedan komadić sira promeniti njegov karakter. Problem nikada nije u jednom zalogaju. Problem nastaje kada se mali izbori ponavljaju iz dana u dan, iz meseca u mesec i iz godine u godinu. Organizam ne pamti samo velike događaje. On pamti i hiljade malih odluka koje smo donosili misleći da nisu važne. Možda upravo zato biologija ne poznaje rečenicu: "To je samo jedna grickalica." Za organizam svaki zalogaj predstavlja novi zadatak koji mora da reši.

Creva razgovaraju sa mozgom svakog trenutka

Možda je jedno od najvećih otkrića savremene medicine činjenica da mozak nije jedini organ koji donosi odluke. Danas znamo da između mozga i creva postoji neprekidan razgovor koji traje svakog minuta života. Milioni nervnih vlakana, hormoni, imuni sistem i mikrobiom razmenjuju informacije mnogo brže nego što smo ikada pretpostavljali. Creva ne šalju mozgu samo informacije o tome da li je pas sit. Ona mu govore da li u organizmu postoji upala, da li ima dovoljno energije, da li je mikrobiom u ravnoteži i da li organizam može mirno da nastavi sa svojim svakodnevnim aktivnostima.

Možda upravo zato danas više nije moguće posmatrati ponašanje psa odvojeno od njegove biologije. Pas koji svakodnevno ulaže ogromnu količinu energije u održavanje unutrašnje ravnoteže ne raspolaže istim fiziološkim resursima kao pas čiji organizam funkcioniše skladno. To ne znači da će hrana sama rešiti svaki problem u ponašanju. Ali isto tako znači da nijedan ozbiljan razgovor o ponašanju psa ne može da zaobiđe pitanje ishrane. Mozak nikada ne funkcioniše odvojeno od tela. On je deo istog organizma, a organizam govori jednim jezikom.

Pre nego što počnemo da menjamo ponašanje, možda bi trebalo da pogledamo činiju

Tokom godina rada upoznao sam veliki broj ljudi koji su želeli da promene ponašanje svog psa. Kupovali su nove povodnike, tražili različite metode treninga, menjali škole, instruktore i tehnike rada. Sve je to važno. Međutim, veoma retko je neko prvo postavio pitanje kako izgleda svakodnevni život organizma koji pokušavamo da promenimo. Da li dovoljno spava? Da li ga nešto boli? Da li njegov digestivni sistem svakodnevno vodi tihu borbu koju niko ne primećuje? Da li njegov mikrobiom funkcioniše skladno? Da li organizam raspolaže energijom potrebnom da uči, prilagođava se i razvija nove obrasce ponašanja?

Možda upravo zato verujem da nijedan trening ne počinje na poligonu. Nijedan trening ne počinje komandom "sedi". Nijedan trening ne počinje poslasticom u ruci. Trening počinje mnogo ranije, u trenutku kada odlučimo šta ćemo staviti u činiju svog psa. Jer svaki obrok predstavlja biološku odluku, a biologija uvek prethodi ponašanju.

Na kraju sve se svodi na jednu činiju

Sve ovo ne pišem da bih u vama probudio strah od hrane niti osećaj krivice zbog odluka koje ste do sada donosili. Naprotiv. Pišem zato što verujem da ljubav postaje mnogo lepša onda kada je prati razumevanje. Većina ljudi koji danas dele život sa psom zaista želi da učini ono što je najbolje za njega. Problem nije u nedostatku ljubavi. Problem je što nas gotovo niko nije naučio šta se zapravo događa onog trenutka kada pas proguta prvi zalogaj.

Možda upravo zato sledeći put, kada spustite činiju ispred svog psa, zastanite samo na trenutak. Setite se da ne hranite samo njegov stomak. Hranite njegov mozak. Njegov imuni sistem. Njegovu jetru. Njegov mikrobiom. Njegove hormone. Njegove ćelije. Njegovu sposobnost da uči, da se prilagođava i da ostane zdrav. Svaki zalogaj koji mu pružite postaće deo njega. A možda je upravo u tome najveća odgovornost koju ljubav prema jednom psu može da nosi. Jer hrana nikada nije samo hrana. Ona je razgovor sa biologijom, a taj razgovor traje mnogo duže nego što traje jedan obrok.

Autor: Saša Riess