Rasa psa nema nikakve veze sa njegovim ponašanjem

Zašto je insistiranje na suprotnom možda najveći amaterizam savremene kinologije

Sa razvojem savremene naučne misli o načinima na koje organizmi komuniciraju sa svetom oko sebe, možda je vreme da kinologija, nauka o psima, napusti jednu od svojih najstarijih zabluda.

Koncept rase pokazao se izuzetno uspešnim u opisivanju kako pas izgleda, ali daleko manje uspešnim u objašnjavanju kako se ponaša. Pretvarajući rase u psihološke kategorije, stvorili smo generacije vlasnika koji u psima vide etikete umesto živih sistema.

Možda je došlo vreme da prestanemo da objašnjavamo ponašanje rodovnikom i počnemo da ga objašnjavamo biologijom.

I upravo zato pre nego zajedno krenemo u istraživanje načine na koje čula oblikuju odnos psa prema svetu koji ga okružuje. Plan je bio da započnemo od vida, a zatim da korak po korak prolazimo kroz sluh, miris, ukus, dodir i emocije, pokušavajući da razumemo kako pas doživljava stvarnost koja je često potpuno drugačija od naše.

Međutim, pre nego što krenemo tim putem, odlučio sam da se za trenutak zaustavimo na jednoj temi bez koje je gotovo nemoguće razumeti bilo koje čulo, bilo koji oblik komunikacije, pa čak i samo ponašanje pasa.

Tema ove kolumne nije vid. Nije sluh. Nije miris.

Tema ove kolumne je ponašanje.

Tačnije, pitanje koje se nalazi u samom temelju savremene kinologije, veterinarske bihevioristike i nauke o životinjama.

Šta je zapravo ponašanje?

Na prvi pogled odgovor deluje jednostavno. Međutim, što dublje ulazimo u ovu oblast, postaje jasno da je upravo nerazumevanje tog pojma izvor ogromnog broja zabluda koje danas postoje u svetu pasa.

Već decenijama pokušavamo da ponašanje objasnimo kroz rasu, genetiku, trening ili temperament, a pritom često zanemarujemo mnogo važnije pitanje. Da li je ponašanje osobina psa ili je ono samo odraz načina na koji njegov nervni sistem pokušava da održi ravnotežu u svetu u kojem živi?

Upravo tim pitanjem bavićemo se danas.

Kada većina ljudi govori o ponašanju pasa, oni zapravo govore o svojim očekivanjima. Pas koji dolazi na poziv ima dobro ponašanje. Pas koji laje ima problem u ponašanju.

Pas koji mirno sedi je poslušan. Pas koji vuče povodnik je neposlušan. Tokom godina razvili smo čitav sistem etiketa kojima opisujemo pse, a da pri tome retko zastanemo i zapitamo se šta se zapravo dešava unutar organizma životinje koju posmatramo.

Biologija daje potpuno drugačiji odgovor.

Iz ugla biologije ponašanje nije osobina. Nije karakter. Nije moralna kategorija. Nije dokaz da je pas dobar ili loš. Ponašanje predstavlja skup aktivnosti kojima organizam reaguje na unutrašnje i spoljašnje promene sa ciljem povećanja verovatnoće opstanka i održavanja homeostaze.

Drugim rečima, ponašanje je alat. To je način na koji nervni sistem pokušava da reši problem koji se nalazi ispred njega.

Kada pas zalaje na nepoznat zvuk, kada potrči prema vratima, kada izbegne kontakt sa drugim psom, kada traži blizinu svog vlasnika ili kada se sklupča na mestu na kojem se oseća sigurno, on ne izražava svoju rasu. On ne pokazuje svoj karakter.

Njegov nervni sistem pokušava da proceni situaciju i pronađe odgovor za koji veruje da će povećati verovatnoću opstanka i očuvanja unutrašnje ravnoteže.

U prethodnoj kolumni govorili smo o homeostazi kao osnovnom principu života. Homeostaza predstavlja sposobnost organizma da održava unutrašnju stabilnost uprkos neprestanim promenama koje se dešavaju u spoljašnjem svetu. Temperatura tela, krvni pritisak, hormoni, nivo energije, disanje i hiljade drugih procesa neprekidno se prilagođavaju kako bi organizam ostao u ravnoteži.

Međutim, homeostaza nije samo fiziološki proces. Ona predstavlja osnovni cilj rada čitavog nervnog sistema. Organizam ne pokušava samo da preživi. On pokušava da preživi uz što manje gubitke energije i uz što veću predvidivost sveta koji ga okružuje.

Upravo zbog toga ponašanje ne možemo odvojiti od homeostaze. Ponašanje je jedan od mehanizama pomoću kojih organizam pokušava da sačuva ravnotežu. Kada to razumemo, postaje mnogo lakše da razumemo i jednu od najvećih zabluda savremene kinologije.

Ideju da je ponašanje prvenstveno određeno rasom.

Naravno da među rasama postoje razlike. Bilo bi apsurdno tvrditi suprotno. Selektivni uzgoj tokom poslednjih nekoliko vekova uspeo je da stvori ogromne razlike u veličini tela, građi, dužini dlake, pokretima i određenim funkcionalnim predispozicijama.

Neke rase pokazuju veću sklonost ka praćenju traga. Neke lakše okupljaju stoku. Neke pokazuju veću spremnost za aportiranje. Međutim, ono što veoma često zaboravljamo jeste da nekoliko stotina godina selektivnog uzgoja predstavlja samo treptaj oka u poređenju sa hiljadama godina tokom kojih se razvijala biologija vrste.

Pas je pas: Biologija iznad rase i genetike

Nijedna rasa nije promenila osnovne principe funkcionisanja nervnog sistema psa.

Nijedna rasa nije promenila potrebu za sigurnošću.

Nijedna rasa nije promenila potrebu za predvidivošću.

Nijedna rasa nije promenila način na koji organizam pokušava da održava homeostazu.

Pas je i dalje pas.

To možda zvuči previše jednostavno, ali upravo u toj jednostavnosti leži jedan od najvažnijih odgovora. Bez obzira da li posmatramo čivavu, nemačku dogu, maltezera ili belgijskog ovčara, njihov nervni sistem i dalje pokušava da reši isti problem. Pokušava da razume svet koji ga okružuje i da pronađe način da u njemu održi ravnotežu.

Posebno je zanimljivo to što je upravo odnos čoveka i psa verovatno oblikovao jednu od najvažnijih osobina moderne vrste psa.

Neuroplastičnost.

Neuroplastičnost predstavlja sposobnost nervnog sistema da se menja pod uticajem iskustva. Što je neuroplastičnost veća, organizam je sposobniji da uči, prilagođava se i razvija nove obrasce ponašanja. Tokom hiljada godina zajedničkog života sa ljudima, pas nije evoluirao samo da bi živeo pored čoveka. On je evoluirao da bi se prilagođavao čoveku.

Upravo zbog toga isti pas može izgledati kao potpuno druga životinja u različitim životnim okolnostima. Ista genetika. Ista rasa. Isti organizam. Potpuno drugačije ponašanje.

To nas dovodi do još jednog važnog pojma: Etiologija. 

Etiologija predstavlja proučavanje uzroka nastanka određenog fenomena. Kada govorimo o ponašanju, etiologija pokušava da odgovori na pitanje zbog čega se određeno ponašanje pojavilo. Ne interesuje nas samo šta pas radi. Interesuje nas zašto to radi.

A odgovor na to pitanje gotovo nikada ne možemo pronaći posmatrajući samo psa.

Moramo posmatrati i okruženje.

Ovde dolazimo do možda najzanimljivijeg dela čitave priče. Većina ljudi pretpostavlja da pas živi u objektivnom svetu. Međutim, pas ne živi u objektivnom svetu. Pas živi u svetu koji je oblikovao čovek. Još važnije, pas živi u svetu koji je oblikovan verovanjima čoveka.

Jedan vlasnik veruje da pas mora spavati u krevetu.

Drugi veruje da nikada ne sme ući u kuću.

Jedan smatra da su svakodnevni susreti sa drugim psima neophodni.

Drugi ih izbegava.

Jedan koristi hranu kao osnovni alat komunikacije.

Drugi smatra da nagrade kvare psa.

Jedan veruje u strogu rutinu.

Drugi živi potpuno spontano.

Pas ne živi u svetu naučnih činjenica.

Pas živi u svetu ljudskih uverenja.

Pas je ogledalo našeg sveta

Njegovo okruženje nije određeno samo prostorom u kojem boravi, već i idejama koje njegov vlasnik smatra istinitim. Upravo zbog toga ponašanje pasa ne možemo proučavati kao univerzalan fenomen odvojen od čoveka.

Posmatrati ponašanje psa bez razumevanja čoveka koji sa njim živi isto je kao pokušavati da razumemo ribu, a da ignorišemo vodu u kojoj pliva.

Možda upravo zato toliko često pogrešno tumačimo ponašanje pasa. Odgovore tražimo u rasi kada bi trebalo da ih tražimo u odnosima. Tražimo ih u genetici kada bi trebalo da ih tražimo u iskustvu. Tražimo ih u psu kada bi trebalo da ih tražimo u svetu koji smo za njega stvorili.

Jer ponašanje nije priča o tome ko je pas.

Ponašanje je priča o tome kako njegov nervni sistem doživljava svet u kojem živi.

Možda upravo zbog toga ponašanje pasa, više nego ponašanje gotovo bilo koje druge domaće životinje, možemo uporediti sa načinom na koji kvantna fizika posmatra elektron. U zavisnosti od eksperimentalnih uslova, elektron može pokazivati osobine koje na prvi pogled deluju potpuno kontradiktorno.

U jednom kontekstu ponaša se kao čestica, u drugom kao talas. Nije se promenio elektron. Promenio se sistem u kojem ga posmatramo. Na sličan način ni ponašanje psa nije fiksna osobina koju nosi u sebi poput boje dlake ili oblika uha. Isti pas koji u jednom okruženju deluje agresivno, nesigurno ili reaktivno može u drugom postati smiren, društven i stabilan.

Nije se promenio pas. Promenio se svet sa kojim njegov nervni sistem stupa u interakciju.

Ono što je još zanimljivije jeste da se okruženje ne menja samo fizičkim promenama prostora, ljudi ili životnih okolnosti. Ponekad je dovoljno da se promeni čovek. Kada vlasnik promeni svoja uverenja, očekivanja, emocionalne reakcije ili način komunikacije sa psom, za nervni sistem psa to često predstavlja promenu čitavog sveta.

Pravila po kojima je do juče funkcionisao više ne važe. Obrasci interakcije koji su godinama bili predvidivi postaju drugačiji. Pas tada reaguje na novu stvarnost.

Kao i svaki drugi živi sistem, pokušava da razume šta se promenilo i da pronađe novi način da u toj promenjenoj stvarnosti ponovo uspostavi ravnotežu. Upravo zbog toga ponekad najveće promene u ponašanju psa ne nastaju onda kada menjamo psa, već onda kada menjamo sebe. Ovde je opet na delu evolutivna prednsot pasa: neuroplastičnost. 

A da bismo razumeli kako čula kojima organizam komunicira sa svojim okruženjem, u sledećoj kolumni konačno ćemo otvoriti prvo poglavlje priče o čulima i započeti putovanje kroz možda najpotcenjeniji prozor u stvarnost psa.

Vid.

Autor kolumne: Saša Riess

📸 Instagram