Kako jedna reč može potpuno uništiti vaš odnos sa psom: Zašto vaš pas ne sluša ono što govorite?

Kako psi zapravo vide i doživljavaju svet oko sebe?

Oči predstavljaju samo ulazna vrata kroz koja informacije dolaze do mozga, dok tek u mozgu nastaje percepcija, odnosno unutrašnja stvarnost na osnovu koje organizam donosi odluke. Upravo zbog toga dva psa mogu posmatrati potpuno isti događaj, a reagovati potpuno različito.

Nije se promenio prizor. Promenilo se značenje koje je njihov nervni sistem tom prizoru dodelio.

Najveća zabluda koju ljudi imaju o komunikaciji sa psima

Sledeće čulo koje oblikuje tu unutrašnju stvarnost jeste sluh. Međutim, kao i kod vida, priča o sluhu nema mnogo veze sa ušima. Uši predstavljaju samo mehanički uređaj koji prikuplja zvučne talase iz okruženja.

Tek kada ti talasi stignu do mozga, zvuk dobija značenje. Upravo zato možda najveća zabluda koju ljudi imaju o psima jeste verovanje da pas sluša naše reči. U stvarnosti, pas gotovo nikada ne reaguje na reč. Pas reaguje na iskustvo koje je njegov nervni sistem povezao sa tim zvukom.

Svet zvukova koji je ljudima potpuno nezamisliv

Kada govorimo o fiziologiji sluha, psi žive u svetu koji je ljudima gotovo nezamisliv.

Čovek u proseku čuje zvukove do približno dvadeset hiljada herca, dok pas može registrovati frekvencije koje prelaze šezdeset hiljada herca.

Njegove pokretljive ušne školjke funkcionišu poput antena koje neprekidno traže izvor zvuka, omogućavajući mu da sa izuzetnom preciznošću odredi odakle određeni signal dolazi. To znači da pas ne čuje samo više zvukova od čoveka. On čuje i mnogo više nijansi svakog pojedinačnog zvuka.

Dok čovek često registruje samo glas, pas istovremeno registruje promenu intonacije, ritma, jačine, disanja, napetosti mišića vrata, pa čak i sitne promene u rezonanci glasa koje prate emocionalno stanje osobe koja govori.

Ova sposobnost razvijala se hiljadama godina. U prirodi je upravo zvuk često predstavljao prvu informaciju da se nešto važno događa.

Šuštanje trave moglo je značiti približavanje plena, ali i dolazak predatora. Zvuk grančice koja puca mogao je predstavljati razliku između života i smrti.

Evolucija zato nije razvijala sluh kako bi organizam uživao u muzici ili razgovoru. Razvijala ga je kao sistem ranog upozorenja. Pas i danas nosi isti taj nervni sistem, iako više ne živi u svetu za koji je on oblikovan.

Moderni svet potpuno je promenio zvučno okruženje u kojem psi odrastaju. Tokom najvećeg dela zajedničke istorije čoveka i psa zvučni pejzaž bio je relativno jednostavan.

Vetar, kiša, ptice, drugi psi, ljudi, voda, grmljavina i povremeni zvuci životinja činili su gotovo čitav akustični svet. Danas pas živi okružen televizorima, mobilnim telefonima, alarmima, mikrotalasnim pećnicama, klima uređajima, usisivačima, automobilima, sirenama, liftovima, elektronskim uređajima i neprekidnom bukom gradova.

Njegov nervni sistem nije evoluirao za takvu količinu zvučnih informacija. Ipak, svakoga dana pokušava da ih obradi i pronađe smisao u njima.

Zašto pseći mozak ne sluša zvuk, već sećanje povezano sa njim

Tu dolazimo do možda najvažnije osobine mozga. Mozak ne može sebi da dozvoli luksuz da svaki zvuk obrađuje kao potpuno novu informaciju. To bi zahtevalo ogromnu količinu energije. Umesto toga, nervni sistem neprekidno traži obrasce. Svaki novi zvuk pokušava da poveže sa prethodnim iskustvima.

Drugim rečima, mozak ne sluša zvuk. Mozak sluša sećanje koje je povezano sa tim zvukom.

Upravo na tom mestu nastaju asocijacije. U neurobiologiji asocijativno učenje predstavlja jedan od najvažnijih mehanizama preživljavanja.

Kada se određeni zvuk više puta pojavljuje zajedno sa određenim iskustvom, između njih nastaje neuronska veza. Vremenom zvuk više nije samo zvuk. On postaje najava događaja koji će uslediti. Zvono može značiti hranu. Zvuk povodnika može značiti šetnju. Zvuk automobila može značiti dolazak vlasnika. Međutim, isti mehanizam funkcioniše i u suprotnom smeru.

Zvuk može postati najava kazne, neprijatnosti, straha ili frustracije. Nervni sistem ne pravi razliku između pozitivnih i negativnih iskustava. On samo uči njihove međusobne veze.

Ovo je jedan od razloga zbog kojih sam tokom svog profesionalnog rada počeo da posmatram ime psa na potpuno drugačiji način. Za čoveka ime predstavlja identitet.

Kako svakodnevno slati kontradiktorne signale ljubimcu

Za psa ime predstavlja zvuk. Međutim, to nije bilo kakav zvuk. To je verovatno najčešće ponavljana reč u njegovom životu. Tokom jedne godine vlasnik može izgovoriti ime svog psa nekoliko hiljada puta. Tokom deset godina, desetine hiljada puta. Problem nastaje kada isti zvuk svakodnevno dobija potpuno različita, a često i međusobno suprotstavljena značenja.

Istim imenom psa budimo iz sna. Istim imenom ga pozivamo na igru. Istim imenom ga grdimo kada uradi nešto što ne želimo. Istim imenom ga dozivamo kada želimo da ga zagrlimo. Istim imenom ga upozoravamo. Istim imenom ga kažnjavamo. Istim imenom ga hvalimo.

Čovek razume kontekst. Razume da ista reč može imati različito značenje u zavisnosti od situacije. Pas ne razume jezik na taj način. Njegov nervni sistem prvenstveno registruje emocionalnu vrednost zvuka. Kada jedna ista reč hiljadama puta dolazi u potpuno različitim emocionalnim stanjima, ona postaje sve manje predvidiva, a samim tim i sve manje korisna kao signal.

Govor je prenos misli, a za psa – predviđanje budućnosti i opasnosti

Tokom godina počeo sam da primećujem obrazac koji sam u početku smatrao slučajnošću. Kod pasa koji su razvili izrazito dezorganizovan afektivni odnos sa svojim vlasnicima, promena imena često je predstavljala početak izuzetno brzih promena u ponašanju. Novo ime nije bilo magično. Ono nije menjalo karakter psa.

Ono nije menjalo njegovu genetiku. Ono je prekidalo istoriju jedne zvučne asocijacije. Novi zvuk nije nosio hiljade prethodnih iskustava, kontradikcija, frustracija i emocionalnih konflikata. Po prvi put nervni sistem mogao je da izgradi potpuno novu vezu između jednog zvuka i jednog značenja. Novo ime postajalo je predvidivo.

Predviđalo je sigurnost, kontakt, saradnju i prijatnu interakciju. Upravo u toj predvidivosti mnogi psi prvi put pronalazili su emocionalnu stabilnost koju ranije nisu imali. 

Možda upravo zato najveća greška koju pravimo sa psima nije u tome što ih ne učimo dovoljno, već u tome što retko razmišljamo šta njihov nervni sistem svakodnevno uči od nas. Svaka reč koju izgovorimo, svaki ton glasa, svaka promena intonacije i svaka emocija koja prati naš glas ostavljaju trag u njihovom mozgu.

Za čoveka je govor sredstvo prenošenja misli. Za psa je zvuk sredstvo predviđanja budućnosti. Kada određeni zvuk postane dosledan i predvidiv, nervni sistem pronalazi sigurnost.

Kada isti zvuk hiljadama puta dobija različita, pa čak i suprotna značenja, organizam gubi mogućnost da pouzdano predvidi šta sledi. Upravo tada nastaje konfuzija, a konfuzija je jedan od najvećih neprijatelja homeostaze.

Iskoristite "trik" sa novim imenom: Kako od nule izgraditi odnos pun ljubavi i poverenja

Možda zato sledeći put kada izgovorite ime svog psa ne bi trebalo da razmišljate da li vas je čuo. Mnogo važnije pitanje jeste šta je njegov nervni sistem naučio da vaše reči znače. Jer pas ne sluša ono što govorimo. On sluša istoriju svakog zvuka koji smo godinama gradili zajedno sa njim.

Upravo u toj istoriji nastaju poverenje, sigurnost i odnos, ali isto tako nastaju strah, neizvesnost i dezorganizacija. A kada jednom razumemo da zvuk nije samo zvuk, već iskustvo koje mozak pamti, postaje mnogo jasnije zašto je ponekad dovoljno promeniti jednu jedinu reč da bi se promenio čitav svet u kojem pas živi.

Ako vas pas ne sluša ili ima neke druge razvieje negativne asocijacije u odnosu na ono sto mu govorite i pokušali sve, a ništa nije donelo promenu, pokušajte sa potpuno novim imenom za svog psa. Neka to bude novo ime koju njegov nervni sistem nikada ranije nije povezao ni sa jednom emocijom, i od prvog dana koristite je isključivo u kontekstu ljubavi, poverenja, sigurnosti i harmonije.

Autor kolumne: Saša Riess

📸 Instagram