U prethodnim kolumnama govorili smo o homeostazi i ponašanju kao pokušaju organizma da održi unutrašnju ravnotežu u svetu koji ga okružuje. Zatim smo govorili o ponašanju kao proizvodu iskustva, okruženja i načina na koji nervni sistem obrađuje informacije koje prima iz spoljašnjeg sveta. Najavio sam da ćemo tokom narednih nekoliko nedelja govoriti o čulima i načinima na koje pas upoznaje svoju stvarnost. Logično mesto za početak jeste vid. Međutim, što više proučavamo biologiju i nervni sistem pasa, sve više postaje jasno da priča o vidu nema mnogo veze sa očima. Zapravo, najveći deo onoga što nazivamo vidom događa se tek nakon što informacija napusti oko i stigne do mozga. Zbog toga je možda najvažnije pitanje ove kolumne sledeće: da li pas zaista vidi svet onakvim kakav on jeste ili vidi svet onakvim kakvim ga njegov nervni sistem tumači?
Vid nije stvoren da pokazuje istinu, već da pomaže preživljavanje
Većina ljudi veruje da je vid jednostavan proces. Otvorimo oči, pogledamo oko sebe i vidimo ono što se nalazi ispred nas. Takva pretpostavka deluje logično, ali biologija govori nešto sasvim drugo. Tokom evolucije oko nije nastalo da bi organizmu pokazalo istinu. Njegova funkcija nikada nije bila da stvori savršenu sliku stvarnosti. Njegova funkcija bila je mnogo praktičnija. Oko je nastalo da poveća šanse za preživljavanje. Zbog toga priroda nije stvarala najbolju moguću kameru. Stvarala je sistem koji dovoljno dobro funkcioniše da organizam ostane živ. Drugim rečima, pas ne vidi svet onakvim kakav svet jeste. Pas vidi svet onako kako njegovom nervnom sistemu treba da ga vidi da bi mogao da funkcioniše.Povezane vesti
Ova činjenica postaje još zanimljivija kada pogledamo samu fiziologiju oka. Psi poseduju znatno veći broj štapića nego ljudi. Štapići su ćelije specijalizovane za registrovanje pokreta i funkcionisanje pri slabom osvetljenju. Zahvaljujući njima pas mnogo bolje od čoveka primećuje promene u okruženju i mnogo se bolje snalazi u sumrak ili tokom noći. Sa druge strane, čovek poseduje više čepića, ćelija odgovornih za razlikovanje boja i finih detalja. To znači da čovek vidi bogatiji spektar boja, dok pas mnogo uspešnije registruje ono što se kreće. Ukoliko biste na velikoj udaljenosti postavili nepomičan objekat, čovek bi ga verovatno primetio pre psa. Međutim, ukoliko bi se taj objekat pomerio, situacija bi se vrlo brzo promenila. Pas je evoluirao u svetu u kojem je preživljavanje često zavisilo upravo od sposobnosti da se na vreme primeti pokret.
Psi ne vide svet kroz boje, već kroz značaj informacija
Zbog toga pitanje koje boje pas vidi možda nije ni približno toliko važno kao što mislimo. Da, danas znamo da psi ne vide crno-belo. Njihov svet sadrži boje, ali u užem spektru nego kod ljudi. Crvena i zelena boja ne izgledaju im onako kako izgledaju nama. Međutim, kada pokušavamo da razumemo ponašanje pasa, mnogo je važnije razumeti da boja sama po sebi gotovo nikada nije ono što određuje reakciju organizma. Nervni sistem mnogo više zanima značenje određene informacije nego njen estetski kvalitet.Drugim rečima, pas neće reagovati zato što je nešto crveno ili zeleno. Reagovaće zato što je njegov nervni sistem procenio da određena pojava ima značaj za sigurnost, opstanak ili održavanje unutrašnje ravnoteže.Možda upravo ovde dolazimo do jednog od najvećih problema savremene kinologije. Decenijama smo pokušavali da objasnimo ponašanje pasa kroz rasu.Zašto vid kod pasa nema veze sa rasom, već sa mozgom
Čim vidimo određenu rasu, skloni smo da pretpostavimo kako taj pas razmišlja, kako reaguje i kako doživljava svet. Međutim, kada govorimo o vidu, takav način razmišljanja veoma brzo dolazi u sukob sa biologijom. BBez obzira da li posmatramo maltezera, border kolija, nemačkog ovčara, rotvajlera ili nemačku dogu, osnovni principi funkcionisanja vida ostaju gotovo identični. Evolucija nije stvarala posebno oko za svaku rasu. Stvarala je oko psa. Razlike koje danas vidimo uglavnom su spoljašnje. Unutrašnji mehanizmi kojima nervni sistem prikuplja i obrađuje vizuelne informacije ostali su gotovo isti.Upravo zbog toga dva psa mogu gledati potpuno isti događaj i reagovati potpuno različito, dok dva psa različitih rasa mogu reagovati gotovo identično. Razlog za to ne nalazi se u oku. Razlog se nalazi u mozgu. Oči predstavljaju samo ulazna vrata kroz koja informacije dolaze u organizam. Tek kada te informacije stignu do mozga počinje njihova interpretacija. Tu nastaje percepcija. Tu nastaje značenje. Tu organizam procenjuje da li je ono što vidi bezbedno, opasno, zanimljivo ili potpuno nevažno. Zbog toga bi možda bilo mnogo tačnije reći da psi ne vide očima. Oni vide nervnim sistemom.
Foto: Freepik.com
Psi ne uče samo iz iskustva, već i posmatranjem sveta oko sebe
Ova razlika između gledanja i percepcije predstavlja jedan od najvažnijih razloga zbog kojih ponašanje pasa ne možemo razumeti bez razumevanja iskustva. Tokom života nervni sistem neprekidno prikuplja informacije i na osnovu njih stvara unutrašnju mapu stvarnosti. Ta mapa pomaže organizmu da predvidi događaje i donosi odluke koje povećavaju šanse za opstanak. Međutim, ona se ne gradi samo kroz direktno iskustvo. Jedan od najfascinantnijih procesa u biologiji učenja poznat je pod nazivom latentno učenje. Latentno učenje podrazumeva sposobnost organizma da uči posmatrajući, čak i onda kada trenutno nema potrebu da primeni ono što je naučio. Drugim rečima, pas ne mora nešto da doživi da bi iz toga učio. Dovoljno je da vidi.Ova sposobnost verovatno predstavlja jednu od najvažnijih posledica hiljada godina zajedničke evolucije čoveka i psa. Tokom tog perioda psi nisu razvili samo sposobnost da razumeju ljudske signale. Razvili su izuzetnu sposobnost posmatranja ljudi. Njihov opstanak često nije zavisio od toga šta vide u prirodi, već od toga šta vide kod čoveka. Čovek je postao jedan od najvažnijih izvora informacija o svetu. Kroz ljudsko ponašanje pas je mogao da proceni opasnost, sigurnost, pripadanje grupi, dostupnost resursa i bezbroj drugih faktora važnih za preživljavanje.Možda upravo zato vlasnici toliko često potcenjuju koliko ih njihovi psi zapravo posmatraju. Većina ljudi misli da pas uči tokom treninga. Međutim, pas uči i onda kada ga niko ničemu ne podučava. Posmatra način na koji razgovaramo sa članovima porodice. Posmatra naše sukobe. Posmatra naše rituale. Posmatra način na koji reagujemo na stres. Posmatra kako dočekujemo goste. Posmatra kako se ponašamo prema drugim ljudima. Za njegov nervni sistem sve su to informacije o tome kako funkcioniše svet. Svaka od tih informacija postaje deo unutrašnje mape stvarnosti koju organizam koristi kada donosi odluke.Posebno je zanimljivo to što se svet psa ne menja samo onda kada promenimo fizičko okruženje. Veoma često se menja onda kada se promeni čovek. Kada vlasnik promeni svoja uverenja, emocionalne reakcije ili način komunikacije, za nervni sistem psa to može predstavljati promenu čitavog sveta. Pravila koja su juče važila više ne važe. Obrasci ponašanja postaju drugačiji. Odnosi među članovima porodice se menjaju. Ono što je juče bilo predvidivo danas postaje novo iskustvo. Pas tada ne reaguje na novu tehniku ili novu komandu. On reaguje na novu stvarnost koju pokušava da razume.Možda upravo zato vid predstavlja mnogo više od jednog običnog čula. Vid nije prozor kroz koji pas posmatra svet. Vid je jedan od načina na koji organizam gradi svoju unutrašnju stvarnost. Svaka osoba koju vidi, svaki pokret koji registruje, svaki odnos koji posmatra i svaki događaj kojem prisustvuje postaju deo složenog sistema informacija na osnovu kojih nervni sistem procenjuje šta je bezbedno, šta opasno i kako treba reagovati. U tom smislu, pas ne reaguje na svet kakav jeste. Reaguje na svet kakvim ga njegov nervni sistem doživljava.Možda je upravo zato najveća zabluda verovanje da razumevanje vida počinje u oku. U stvarnosti, razumevanje vida počinje u mozgu. A kada jednom počnemo da posmatramo pse iz te perspektive, postaje mnogo lakše razumeti zbog čega dva psa mogu gledati potpuno isti svet, a živeti u dve potpuno različite stvarnosti.
.jpg?alt=media&token=b12a8a34-8433-4d68-abef-acec4beda7da "Pas i čovek u prirodi")
