Čovek i pas: Dve različite hemijske stvarnosti
Kada uđemo u svoj dom i kažemo: "Kako lepo miriše", gotovo nikada ne razmišljamo o dubini onoga što smo zapravo doživeli.. Za ljude je miris mnogo više od hemije. On predstavlja osećaj čistoće, topline doma, pripadnodti i sigurnosti. Miris sveže opranog veša, kolača koji se pekao nedeljom ili parfema osobe koju volimo može u nama probuditi uspomene koje smo odavno zaboravili. Naš mozak je tokom života naučio da određene mirise povezuje sa ljubavlju, porodicom i mestima na kojima smo se osećali zaštićeno. Možda upravo zato toliko ulažemo u mirisne sveće, osveživače vazduha, difuzere eteričnih ulja, omekšivače, parfeme i bezbroj drugih proizvoda. Ne kupujemo ih samo zato da bi naš dom lepše mirisao. Kupujemo ih zato što nesvesno, pokušavamo da ponovo stvorimo osećaj sigurnosti za kojim mnogi od nas čeznu.Više od organa za disanje
Međutim, vrlo retko sebi postavimo jedno mnogo važnije pitanje. Kako miriše dom u kojem živi pas?Na prvi pogled ovo pitanje deluje gotovo besmisleno. Većina ljudi pretpostavlja da pas jednostavno oseća iste mirise kao i čovek, samo malo intenzivnije. Istina je potpuno drugačija. Pas ne živi u istom svetu mirisa u kojem živimo mi. Zapravo, može se reći da čovek i pas ne dele istu hemijsku stvarnost. Ono što je za nas jedva primetna aroma, za psa predstavlja složenu hemijsku informaciju sastavljenu od hiljada različitih molekula. Ono što mi nazivamo mirisom zapravo je mešavina isparljivih hemijskih jedinjenja koja ulaze u organizam kroz nosnu šupljinu. Za čoveka su to uglavnom prijatni ili neprijatni utisci. Za psa su to informacije od kojih zavisi razumevanje sveta.Tokom miliona godina evolucije priroda nije razvijala čulo mirisa da bi organizmi uživali u aromama. Razvijala ga je da bi mogli da prežive. Miris je za psa oduvek predstavljao način da otkrije hranu, pronađe partnera, prepozna teritoriju, proceni zdravstveno stanje druge životinje, registruje stres, strah ili prisustvo opasnosti. Pre nego što nešto vidi ili čuje, pas će to često prvo osetiti. Upravo zato njegov nos nije samo organ za disanje. On predstavlja jedan od najsloženijih bioloških sistema za prikupljanje informacija koji je priroda ikada razvila.Čovek u proseku raspolaže sa oko šest miliona olfaktornih receptora, dok pas, u zavisnosti od građe njuške, može imati od oko 125 miliona do čak 300 miliona receptora za miris. Međutim, priča o psećem njuhu ne završava se samo brojem receptora. Ona počinje mnogo dublje, u samoj arhitekturi pseće glave. Njuška psa nije samo estetska ili rasna karakteristika, već prostor u kojem se vazduh usmerava, filtrira, usporava i razdvaja kroz složene strukture nosne šupljine. Unutar nje nalaze se koštane strukture poznate kao nosne školjke, odnosno turbinati, preko kojih se prostire olfaktorni epitel. Kod čoveka je taj sistem relativno mali i jednostavan, dok je kod psa višestruko razvijeniji, složeniji i prilagođen obradi ogromne količine mirisnih informacija. Zbog toga pas ne "miriše" svet kao čovek. On ga razlaže, sortira, upoređuje i čita.Povezane vesti
Zašto psi svet čitaju, a ne samo mirišu
Zanimljivo je da je čovek kroz selektivni uzgoj, posebno kod pasa tragača, goniča i lovačkih pasa, dodatno manipulisao telom psa kako bi pojačao dominaciju čula mirisa. Duge spuštene uši kod rasa koje prate krvni trag ili trag divljači nisu nastale samo zato da bi pas izgledao prepoznatljivo. One tokom kretanja blizu zemlje pomažu da se mirisni molekuli podižu, zadržavaju i usmeravaju prema nosu, dok nabori kože i taktilne dlake oko njuške dodatno učestvuju u registrovanju vazdušnih strujanja, dodira i promena u prostoru neposredno ispred nosa. Drugim rečima, kod takvih pasa telo je gotovo pretvoreno u instrument za miris. Čovek je generacijama selektovao pse kod kojih je čulo njuha postajalo dominantnije od mnogih drugih čula, ne zato što je pas "hteo" da postane tragač, već zato što smo mi oblikovali njegovu anatomiju u pravcu koji nama odgovara.Upravo zato, kada govorimo o mirisu, ne govorimo samo o nosu. Govorimo o čitavom sistemu. Govorimo o njušci, nosnim školjkama, olfaktornom epitelu, receptorima, vomeronazalnom organu, taktilnim dlakama, obliku glave, načinu disanja i načinu na koji mozak obrađuje hemijske informacije. Kod pasa sa dužom njuškom postoji više prostora za složene mirisne strukture nego kod čoveka, a kod nekih linija i rasa ta sposobnost može biti izrazito pojačana. Procene osetljivosti psećeg njuha variraju, ali se često navodi da psi određene mirise mogu registrovati hiljadama, pa čak i desetinama hiljada puta bolje od čoveka, u zavisnosti od vrste mirisa, anatomije psa i uslova u kojima se miris nalazi. To ne znači da pas samo "jače" oseća miris. To znači da živi u sloju stvarnosti koji je čoveku gotovo potpuno nevidljiv.Možda upravo zato nikada nećemo razumeti ponašanje pasa ako svet budemo posmatrali isključivo ljudskim čulima. Čovek ulazi u prostoriju i vidi nameštaj. Pas ulazi u istu prostoriju i čita istoriju svega što se u njoj dogodilo. Za njega pod nije samo pod. On predstavlja mapu tragova svih koji su njime prošli. Sofa nije komad nameštaja. Ona je zbir mirisnih informacija ljudi, životinja, hrane, emocija i događaja koji su se na njoj odigrali. Svaki molekul nosi određenu priču, a nervni sistem psa neprestano pokušava da te priče poveže u smislenu celinu.Problem nastaje onda kada čovek odluči da prirodu zameni hemijom. Savremeni dom postao je jedno od hemijski najzasićenijih okruženja u kojem pas može živeti. Mirisne sveće ispuštaju isparljiva organska jedinjenja. Osveživači vazduha dodaju nove slojeve sintetičkih aroma. Parfemi, dezodoransi, sredstva za čišćenje, omekšivači za veš i brojni kozmetički proizvodi svakodnevno menjaju hemijski sastav vazduha koji pas udiše. Čovek često kaže da mu kuća miriše na čisto. Pas ulazi u isti prostor i suočava se sa hemijskim pejzažom kakav u prirodi nikada nije postojao.Kada "čisto" postane otrov
Ovo nije pitanje toga da li su svi ti proizvodi dobri ili loši. Ovo je pitanje biologije. Svaki molekul koji uđe u organizam mora biti prepoznat, obrađen i, ukoliko nije iskorišćen, uklonjen. Organizam ne poseduje posebnu kategoriju za "miris sveće", "parfem" ili "osveživač vazduha". Za ćelije jetre i drugih organa to su hemijska jedinjenja koja zahtevaju obradu. Što je njihov broj veći, to je veće i fiziološko opterećenje sistema koji održavaju unutrašnju ravnotežu organizma. Homeostaza nikada nije besplatna. Svaka adaptacija ima svoju energetsku cenu.Još jedan paradoks savremenog života ogleda se u tome što smo prirodne mirise gotovo potpuno uklonili iz života pasa. Kada operemo pod snažnim hemijskim sredstvom, kada poprskamo stan mirisnim sprejem ili kada intenzivnim parfemom prekrijemo sopstveni miris, mi ne dodajemo samo novu aromu. Mi brišemo informacije koje su do tada postojale. Za čoveka je to prijatan osećaj svežine. Za psa je to kao da je neko izbrisao deo sveta koji je do malopre umeo da pročita. Zamislite da svakog jutra otvorite knjigu svog života, a da je neko tokom noći obrisao pola stranica. Upravo tako izgleda svet psa kada prirodne hemijske informacije zamenimo sintetičkim.Jedna od najfascinantnijih sposobnosti psećeg njuha jeste njegova mogućnost da registruje promene u hemiji ljudskog tela koje prate različita emocionalna stanja. Kada čovek doživi stres, njegov nervni sistem aktivira simpatički deo autonomnog nervnog sistema i započinje čitav niz fizioloških promena. U krvotok se oslobađaju hormoni poput adrenalina i kortizola, ubrzava se rad srca, menja se obrazac disanja, a znojne i lojne žlezde počinju da izlučuju drugačiji sastav hemijskih jedinjenja. Iako čovek te promene gotovo nikada ne može da oseti, za psa one predstavljaju potpuno novu hemijsku informaciju. Miris našeg tela više nije isti. Pas ne miriše "stres" kao emociju. On miriše biohemijske promene koje stres proizvodi u našem organizmu.Upravo zbog toga nije retkost da pas počne da se ponaša drugačije mnogo pre nego što čovek postane svestan sopstvene napetosti. Dok mi još uvek pokušavamo da zadržimo osmeh na licu i ubedimo sebe da je sve u redu, naš organizam već šalje sasvim drugačiju poruku. Za psa ne postoji razlika između onoga što govorimo i onoga što naše telo emituje. Njegov nos registruje ono što naša biologija ne može da sakrije.Koliko često kažemo da pas "oseća" naše emocije. Mnogo je adekvatnije reći da ih pas najpre miriše, a tek onda njegov nervni sistem tim hemijskim informacijama daje značenje. Drugim rečima, ono što čovek naziva intuicijom psa vrlo često predstavlja vrhunsku sposobnost njegovog njuha da registruje biohemijske promene koje prate naše emocionalno stanje.
Foto: Freepik.com
