Ispovesti koje lede krv u žilama: Bili su klinički mrtvi, a evo šta su videli "na drugoj strani"

U emisiji „Žena za sva vremena“ na televiziji K1, gosti su otvorili dušu o iskustvima koja menjaju pogled na svet.

O fenomenu kliničke smrti govorili su Jadranka Petrović, trener za lični razvoj i motivator, Ana Rakić, astrolog, Paulina Lukić, koja je preživela tešku saobraćajnu nesreću, i teolog Nebojša Lazić.

Ana Rakić: "Čula sam lekare kako kažu da mi nema spasa“

“Kao neko ko je doživeo kliničku smrt i reanimaciju, ja strah od smrti nemam“, započinje svoju priču Ana Rakić. Sve se dogodilo pre tačno pet decenija.

“Pre 50 godina, bio je april, nedelja. Boravila sam sa roditeljima u stanu. Tata je spavao, a mama mi je određivala dužinu tunike. Stajala sam uz zid sa desne strane. Dok je ona merila, ja sam se onesvestila. Prilikom pada, udarila sam glavom o utičnicu na zidu i zadobila teške posekotine. Mama je panično počela da vrišti, što je probudilo tatu koji je, srećom, bio sportista i trener. Odmah mi je dao veštačko disanje i masažu srca. Iako imam priču svojih roditelja o tome kako je sve izgledalo, moj lični doživljaj je potpuno drugačiji" - kazala je Ana i nastavila:

Sećam se svakog detalja. Prvo su nas poslali na Institut za majku i dete, pa u Zemunsku bolnicu, ali niko nije hteo da me primi jer je povreda izgledala užasno. Na kraju smo stigli na VMA. Operacija je trajala četiri sata. Pre nego što su počeli, čula sam razgovor dva muška i dva ženska glasa lekara. Jedna doktorka je rekla: ’Učinite sve da joj spasete oko’, na šta je muški glas odgovorio: ’Nema šanse da joj spasemo oko i vid’. Glavni hirurg je samo kratko presekao: ’Učinićemo sve što možemo, pa šta bude’. Mene fizički ništa nije bolelo, a mir koji osećaš u tom stanju ne dâ se opisati rečima. Prve reči koje sam uputila roditeljima, a imala sam tada samo 13 godina, bile su da se ne plaše i da će sve biti dobro.“ – objasnila je Ana.

Jadranka Petrović: “Gledala sam svoje telo iz ugla sale“

Jadranka Petrović je iskustvo kliničke smrti doživela tokom teške operacije kičme u četrnaestoj godini.

“Živim sa šipkom i tri šrafa u kičmi. Iako je operacija mehanički prošla dobro, nakon šest sati anestezije moja pluća su odbila veštački kiseonik. Ja to nazivam dušom – onaj nefizički deo nas izašao je iz tela i smestio se u levi ugao operacione sale. Odatle sam gledala svoje telo, čula lekare i videla njihova lica. Proveravali su mi nerve bodući mi stopala iglicama. Moje fizičko telo nije reagovalo, ali je moje nefizičko telo osećalo bol. Boli su me još dublje, jer zdravo telo mora imati reflekse čak i pod potpunom anestezijom. Ja sam ’gore’ vrištala, dok se telo dole nije pomeralo. Tada se iznad mene otvorila toplina i svetlost, kao neka vrsta prelaza. U tom trenutku mi je srce stalo i aparati su počeli da pište. Čula sam svoje fizičko telo kako mi govori: ’Vrati se kući’. Taj prelaz je bio utešan i topao, bez trunke straha. Kada sam odlučila da se vratim, osetila sam kako me telo usisava poput vakuuma. I danas, dok pričam o tome, imam iste senzacije kao tada.“ – dodala je.

Paulina Lukić: "Osam minuta pod vodom i susret sa majkom“

Paulina Lukić preživela je stravičnu nesreću 16. novembra 1967. godine, kada je autobus u kojem se nalazila sleteo pravo u reku Savu.

“Bilo je 18:02 sati kada je moj sat stao. Autobus je brzo tonuo, a mi smo se u mraku davili i hvatali jedni za druge. Vozač je iskočio, a mi smo ostali zarobljeni 16 metara od obale. Udahnula sam jednom, voda je napunila sve. Svesna sam bila da moram da umrem. Tri puta sam izdahnula i progutala vodu. Pustila sam ranac i to je bio trenutak prelaska. Ispred mene se pojavila svetlost, jaka kao sunce. Videla sam prelepo prostranstvo puno cveća po kojem trčim. Nije bilo težine, samo lepota. U daljini sam videla lik svoje majke koja me je dozivala. Iz tog stanja me je izvukao čovek koji je razbio staklo, isplivao, pa se vratio po mene. Izvukao me je do ribara koji su me ubacili u čamac. Bila sam mrtva, ali zahvaljujući mladosti i reanimaciji, srce mi je ponovo proradilo nakon osam minuta pod vodom. Najveći strah me je obuzeo tek kada sam se vratila u telo – osećaj da se moram vratiti istim putem kojim sam ’otišla’ bio je neopisiv.“ - kazala je Paulina.

Teološki osvrt: Smrt kao deo celine

Teolog Nebojša Lazić ističe da su ovakva iskustva u skladu sa religijskim učenjima.

“Suština naše religije je Vaskrsenje, to nije nešto imaginarno. Postoji lični odnos sa Bogom, a strah od smrti je ono što tera ljude da razmišljaju o tome šta je sa druge strane. Ove priče pokazuju podeljenost između duše i tela, što religija i objašnjava. U Jevanđelju se kaže da Hristos isceljuje, što u izvornom značenju znači da čoveka ponovo čini celim“, kazao je Lazić.