Svečana sala, muzika, blicevi fotoaparata i ona – moje dete u dugoj haljini, sa osmehom koji više nije onaj dečiji, već osmeh mlade osobe spremne da zakorači u svet. Dok sam je posmatrala, nisam osećala samo ponos. Osećala sam knedlu u grlu i težinu spoznaje koja me je pogodila kao grom: prošlo je. A ja sam toliko toga propustila jer sam bila zauzeta „vaspitavanjem“.
Godinama sam verovala da je moja glavna uloga da budem štit i sudija. „Moraš biti najbolja“, „Šta će ljudi reći ako ne završiš to na vreme“, „Zašto opet ne odgovaraš na poruke?“. Moj rečnik je bio prepun imperativa i pitanja koja su zvučala kao saslušanje.
Povezane vesti
Zid koji sam sama podigla
Tek sada, kada pakuje kofere i planira budućnost, shvatam da sam umesto mosta ka njenom srcu, gradila zid. Svaki put kada je htela da mi poveri neku „sitnicu“ – o svađi u školi, o prvim simpatijama, o strahovima – ja sam to dočekivala analizom i savetima koje nije tražila.Želela sam da budem odgovoran roditelj, a postala sam osoba od koje se kriju stvari. Umesto da budem sigurna luka, postala sam „institucija“ kojoj se podnosi izveštaj.Šta bih danas uradila drugačije?
Ako bih mogla da vratim vreme, ne bih menjala njene ocene, niti bih brinula o tome da li je soba savršeno pospremljena.Slušala bih više, a govorila manje. Često nam je potrebno samo da čujemo, bez potrebe da odmah „popravljamo“ situaciju.Prihvatila bih njene greške. One su bile njena škola, a ja sam joj često oduzimala pravo na učenje time što sam pokušavala da je sačuvam od svakog udarca.Manje bih se bavila onim „šta će reći okolina“. U toj trci za tuđim mišljenjem, izgubila sam dragocene trenutke opuštenog smeha i običnih razgovora.
Foto: Freepik.com
