Kada milosrđe postane maska
Nekada su psi umirali u snu. Bez pompe, bez
"odlaska kod veterinara", bez desetina dijagnoza. Umirali su tiho, kod kuće, pored svojih ljudi. Nisu imali kliničke kartone debele kao roman. Nisu posećivali specijaliste, niti su išli na preglede svakog drugog meseca. Psi naših baka i deka odlazili su s ovog sveta dostojanstveno – jer su tako i živeli. Bili su jednostavno: psi.
Nova stvarnost pasa
Danas se psi raspadaju od bolesti koje su postale nova norma. Tumori, epilepsija, autoimune bolesti, depresija, hronične upale, alergije na život. Psi koji nekada nisu znali za bolest sada žive, ili bolje rečeno umiru, u bolu koji često traje godinama. I šta mi radimo? Umesto da se suočimo s sopstvenim izborima koji su ih doveli u to stanje, mi na kraju biramo eutanaziju. Zovemo je "milosrđem". Nazivamo to
"dostojanstvenim krajem".Licemerje eutanazije
Ne, to nije milosrđe. To je naša nemoć. To je licemerje. Jer istina je jednostavna: psi više ne umiru preko noći, tiho i iznenada, već umiru dugotrajno – dan po dan, mesecima, pa i godinama. Ne zato što njihovo vreme još nije došlo, već zato što ne mogu i neće da odu. Osećaju nas – naš strah, našu slabost, našu nesposobnost da ih pustimo. Njihovo srce i dalje kuca, iako telo odavno šalje znakove da je kraj već tu. Ali ne odlaze – jer nisu oslobođeni.
Odanost do poslednjeg daha
Još uvek veruju da im je dužnost da ostanu. Da budu tu. Za nas. Čak i kada bi priroda već zatvorila krug, oni ostaju u službi – jer smo celog života tako živeli s njima da su stekli utisak da ne možemo živeti bez njih. Ostaju i kad ih boli. Kad više ne mogu da ustanu. Kad im je svaka kost rana. Ostaju jer ih nismo oslobodili uverenja da su naši
"anđeli", "deca", "životi", "duše", "sreće" i
"jedine radosti". Nismo im dali pravo da budu – samo psi.
Naša slabost i strah
Mi ih zadržavamo – jer nas boli da ostanemo bez njih. A kad bol postane neizdrživ, biramo da ih ubijemo. Nazivamo to
"oslobađanjem", "dostojanstvom", "činom ljubavi". Istina je: mi to radimo jer ne možemo više da gledamo istinu u oči. Jer psi u svojim poslednjim danima razotkrivaju sve ono što smo mi postali – potpuno mrtvi ljudi koji žive u telima koja se samo kreću, jedu, spavaju. Pretvaramo se da je sve u redu.
Licemerje naših života
Zar to nije licemerno? Mi koji radimo poslove koje mrzimo. Koji delimo postelju s ljudima koje više ne volimo. Koji provodimo dane u razgovorima koji nas iscrpljuju i odnosima koji nas guše. I zato biramo ono što smo već izabrali za sebe – smrt kao bekstvo, samo ovog puta – za njih.
Drugi put: ljubav i sloboda
Postoji drugi put. Postoji život u ljubavi i harmoniji, koji uči i nas i njih da smrt nije kraj – nego novi početak. Da je moguće reći svom psu:
"Slobodno idi. Tvoja misija je završena. Ostajem ovde dok ne dođe moje vreme. Hvala ti za svaku sekundu tvoje službe i ljubavi."Zvuči jednostavno. Ali probajte to da izgovorite iz srca. Videćete da vam se grlo stegne. Jer tek tada shvatite koliko smo ih zapravo držali zarobljene. Koliko nismo verovali da možemo bez njih. Koliko nismo živeli svoj život – nego smo njihov koristili da izbegnemo svoj.
Pravo na dostojanstven kraj
Kada to izgovorite iz srca – oni konačno mogu da odu. Slobodni. Tiho. Bez injekcije. Bez klinike. Bez
"dugotrajnog opraštanja". Samo legnu. Pored vas, ili odu u svoj omiljeni kutak u kući. I jednostavno – ne probude se. Jer smo ih otpustili iz službe. I oni to znaju.
Eutanazija nije ljubav
Eutanazija nije ljubav. Ljubav je – pustiti ih da odu kad im zaista dođe vreme. Bez straha. Bez kontrole. Bez naše slabosti prerušene u "brigu". U tom poslednjem trenutku, kada im gledamo oči pune bola i odanosti, činimo ono što oni nikada ne bi učinili nama. Dok nam ruka drhti iznad njihovog tela, nazivajući to
"oslobađanjem", ono što zapravo često dajemo jeste Judin poljubac – čin koji spolja izgleda kao milosrđe, a iznutra nosi trag izdaje. Ne izdaje iz zlobe, već izdaje iz straha – iz nemoći da ostanemo prisutni do kraja, onako kako su oni to za nas bili celog svog života.
Dug prema njihovoj duši
Ako verujemo u dušu psa, u njihovu svest, u njihovu ljubav – onda im dugujemo više od injekcije smrti. Moramo im dati pravo na dostojanstven kraj – onakav kakav su oni nama poklanjali svakog dana svog života.
Priprema za rastanak
Zato se za čin rastanka spremamo već onog prvog dana kada ih sretnemo – jer dan rastanka neminovno dolazi. I od samog početka moraju znati da su slobodni. Da nikada nisu dužni ostati duže nego što im sudbina dozvoljava. I da će, kad god dođe njihov čas, imati naš blagoslov da odu – u miru.
Autor kolumne:
Saša Riess
