Fenomen kovid-pasa je ogledalo: Kolektivni PTSP nam već kuca na vrata

Generacija pasa koja nosi posledice ljudskog stresa iz pandemije

je pasa koji su živeli pored nas tokom pandemije menja se na način koji više ne može da se objasni samo genetikom, godinama, ishranom ili slučajnošću.

To su psi koji danas pokazuju poremećaje i bolesti čija učestalost nikada nije bila ovako velika niti ovako ujednačena. I sve ukazuje na to da oni nose nešto što nismo hteli da pogledamo u sebi.

Kovid-pasi: generacija koja nosi posledice ljudske tišine

Fenomen "kogid pasa" opisuje se kao generacija pasa koja je živela uz ljude u periodu kada je svet stao. Neki su tada bili štenci, tek otkriveni životu. Neki su već bili odrasli.

Neki su menjali vlasnike, selili se iz doma u dom. Neki su ostali uz svoje porodice, ali je ta porodica za to vreme postala neko drugi. Jer ljudi koji su ušli u pandemiju nisu oni koji su iz nje izašli.

Iako su spolja nastavili dalje, iznutra se mnogo toga nije vratilo na svoje mesto.

Zato su upravo psi postali prvo ogledalo te neizrečene promene.

Danas se kod kovid-pasa širom sveta pojavljuju obrasci koji podsećaju na nešto mnogo veće od običnih ponašajnih poteškoća.

Pojavljuje se strah od samoće kod pasa koji su ranije bili stabilni, noćna budnost kod onih koji su nekada spavali duboko, uznemirenost koja se javlja bez povoda, iznenadni trzaji, nervna napetost koja izgleda kao da je telo uvek spremno na neku opasnost koju niko ne vidi.

Sve više njihovih tela reaguje kroz kožu, digestivni sistem, autoimune procese i inflamacije koje se vraćaju talasima.

Mnogi od njih stare brže nego što bi trebalo, kao da je neko ubrzao njihov biološki sat. A ima i onih koji počinju da pokazuju znakove zbunjenosti, kognitivnog klizanja, gubljenja rutine mnogo ranije nego što bi se očekivalo.

Na prvi pogled, to deluje kao veterinarska statistika.

Ali kada se posmatra šire, kada se posmatra sistemski, postaje jasno da ovo nije priča o psima. Ovo je priča o ljudima.

Psi koji su živeli uz nas tokom pandemije bili su uronjeni u polje strepnje koja nikada nije dobila ime. Ljudi su tih meseci i godina živeli u stanju stalnog unutrašnjeg alarma.

Neki su izgubili posao, neki su izgubili bliske ljude, neki su izgubili osećaj pripadanja ili kontrole. Neki su se zatvorili prema spoljašnjem svetu, drugi prema unutrašnjem. Svi su na neki način morali da prežive nešto za šta nisu imali pripremu.

Ono što ljudi nisu izgovorili, psi su osećali.

Ono što ljudi nisu smeli da priznaju, psi su upili.

Ono što ljudi nisu imali gde da spuste, psi su nosili u svom telu.

Pandemija je možda završena na političkom nivou, ali se psihološki nikada nije zatvorila. Ljudi su nastavili da rade, da putuju, da izlaze, da žive brzinom koja podseća na staru normalnost. Ali ono što je ostalo neobrađeno nije nestalo. Sistem nikada ne briše ono što nije viđeno. Samo ga premesti tamo gde će najpre postati vidljivo.

U ovom slučaju, premestio ga je na pse.

Kada se danas pas uspaniči čim vlasnik izađe iz sobe, to nije neposlušnost, to je sećanje.

Kada se pas probudi u tri ujutro i luta kao da nešto traži, to je trag ljudske nesanice u kojoj je odrastao.

Kada pas reaguje na šum kao da preti opasnost, to je zapis nervnog sistema doma u vreme kada niko nije znao šta donosi sutra.

Kada pas dobija uporne kožne reakcije, to je telo koje govori ono što ljudska usta nisu mogla.

Kada se kod psa pojavi magla u ponašanju, to je paralela ljudskoj mentalnoj magli koju toliko ljudi ima, ali je pripisuju umoru.

Psi nemaju sposobnost da potisnu.

Oni žive istinu onako kako jeste.

Zato danas oni nose nešto što ne pripada njima.

A ono što nose, veoma jasno pripada nama.

Psi su prvi pokazali ono što ljudi još uvek potiskuju

Sve više stručnjaka širom sveta povezuje pomenute poremećaje sa životnim uslovima tokom pandemije. Postoje studije koje pokazuju da su štenci odrasli u lockdownu razvili povećane obrasce straha i agresije kao odrasli psi.

Postoje radovi koji dokazuju da separaciona anksioznost kod pasa nakon pandemije ima istorijski najveći skok. Postoji veliki broj izveštaja veterinara koji govore o inflamacijama, digestivnim smetnjama i autoimunim reakcijama kod pasa koji su odrastali u domovima sa povećanim stresom.

Sve više stručnjaka povezuje mentalno stanje vlasnika sa fizičkim i emocionalnim stanjem pasa.

Nijedna studija još ne nudi potpunu sliku, jer niko nije pratio ove pse dovoljno dugo. Ali komadići dokaza koji postoje već su dovoljni da ukažu na isto.

Kovid psi danas nose posledice jednog kolektivnog iskustva koje čovek još uvek negira u sebi.

Zato je najopasniji deo ove priče upravo ono što ljudi ne vide, a psi već pokazuju.

Kolektivni PTSP nije nešto što dolazi iz daleke budućnosti.

On je već ovde.

Tiho.

Bez pompe.

Bez vidljive drame.

Onakav kakav trauma postaje kada se dugo potiskuje.

I kao i uvek u sistemskim poljima, najosetljiviji član će prvi pokazati ono što drugi ne mogu.

Kod ljudi su to deca.

U odnosu čoveka i psa, to su, uvek i bez izuzetka, psi.

Kovid psi su generacija koja jasno pokazuje da ljudska trauma pandemije nije integrisana. Njihovi strahovi su naše neraščišćene strepnje. Njihova nesanica je naš neizrečeni nemir.

Njihova koža je naš neispoljen stres. Njihova reaktivnost je naš nervni sistem koji se nikada nije smirio. Njihovo ubrzano starenje je naš biološki tempo koji pokušava da stigne ono što je ostalo nezavršeno.

Ovo je priča o psima samo na površini. U stvarnosti, ovo je priča o nama.

I upravo zato ona jeste opomena.

Ako vidimo šta se dešava njima, možda ćemo na vreme izbeći ono što se sprema nama.

Ako razumemo njihove simptome, možda ćemo prepoznati svoje.

Ako prihvatimo da su oni ogledalo, možda ćemo se konačno pogledati u to ogledalo.

Kolektivni PTSP već kuca na vrata.

Psi su ga čuli prvi.

Oni ga žive već godinama.

Sada je pitanje da li ćemo imati hrabrosti da ga čujemo i mi.

Autor kolumne: Saša Reiss