Gde smo izgubili psa i sebe na putu ljubavi koja nema budućnost

Priča o Rexiju

To nije prvi susret, niti prvi trik koji pas nauči, nije ni dan kada nas posluša bez greške. Taj trenutak obično dođe kasno, neprimetno, kao tiha misao koja se uvuče između jednog daha i sledećeg.

To je trenutak kada shvatimo da pas nije tražio ništa od nas, osim da budemo prisutni. Ne savršeni, ne pametniji, ne emotivniji, nego jednostavno tu, kao odrasla osoba koja zna da ljubav ima oblik odgovornosti.

Ta spoznaja je retka. Toliko retka da je ponekad propuštamo uprkos godinama provedenim uz psa. U toj propuštenoj zrelosti počinje priča o Rexiju i o ljubavi koja nema budućnost.

Trenutak kada ljubav postane zavisnost, a ne snaga

Rexi je bio štene kada je došao u porodicu koja ga je iskreno želela. Bio je razigran, srčan, pametan i nežan. Sve što čini da se pas brzo zavoli.

Uskočio je u život ljudi koji su verovali da će im njegova prisutnost uneti više radosti, da će se kroz njega porodica još više zbližiti, da će dom postati topliji.

I zaista, u početku je tako i bilo. Rexi je bio centar pažnje, izvor smeha, nežnosti i ponosa. Ljubav prema njemu bila je snažna, ali je već tada počeo da se oblikuje odnos koji će godinama kasnije pokazati svoju pukotinu.

Pukotinu u kojoj se ne gubi samo pas, nego i čovek.

Na prvi pogled, sve je izgledalo idealno. Rexi je bio negovan, hranjen najboljom hranom, šetnje su bile redovne, igračke su se gomilale, kao i fotografije za društvene mreže.

Ljubav prema njemu bila je glasna, vidljiva, ponosna. Međutim, ona je imala jedan skriveni uslov. Unutar te ljubavi nije bilo mesta za frustraciju, granice, ni zahteve koji pripadaju odraslom odnosu.

Kada bi Rexi pokazao strah, dobijao je još više utehe. Kada bi pokazao tvrdoglavost, dobio bi još više pažnje. Kada je odbijao da ostane sam, porodica se tome prilagodila.

Ljubav se pretvorila u nešto što ne jača ni psa ni čoveka. Pretvorila se u ljubav koja oslobađa odgovornosti, ali zato zarobljava obe strane.

Prošlo je nekoliko godina. Rexi je postao pas koji je živeo ne da ispita svet, nego da se drži što bliže svojim ljudima. Nije se odvajao. Nije imao poverenja u druge pse.

Nije mogao da ostane ni minut sam, jer bi se tresao ili panično lajаo. Učinio je sve da ne izgubi porodicu, a porodica je učinila sve da ga nikada ne ostavi bez pažnje. Ali iza te prividne povezanosti više nije bilo prostora za rast.

Umesto stabilnosti, razvila se zavisnost. Umesto mudrog vodstva odraslog čoveka, razvila se potreba da pas stvara osećaj voljenosti koji je ljudima nedostajao, ali koji nije mogao da im pripada.

Rodila se ljubav bez budućnosti.

Takva ljubav ne traži da postanemo bolji, nego traži da se pas prilagodi našim slabostima. Ne traži da gradimo uporište u sebi, nego traži da pas postane uporište koje ne može da izdrži taj teret. Kada je Rexi postao pas koji nikada ne može da ostane sam, niko to nije video kao upozorenje.

Videlo se kao dokaz njegove privrženosti. Kada je postao pas koji neće da jede ako ga ljudi ne posmatraju, to se tumačilo kao znak duboke povezanosti. Ipak, to nije bila povezanost. Bila je to posledica odnosa u kojem pas služi kao emocionalni štit protiv usamljenosti, nesigurnosti, ili straha od odbacivanja koji postoji van odnosa sa psom.

U tom odnosu, čovek misli da daje sve od sebe. U stvarnosti, on traži da pas bude ono što mu nedostaje u drugim odnosima. Traži ljubav bez konflikta, bez pitanja, bez granica.

To je ljubav koja ne dozvoljava psu da odraste, nego ga drži u mestu kao što roditelj može nesvesno da drži dete koje se plaši da izgubi. Takva ljubav ne može da traje jer ne nudi oslonac. Ona traži utehu, ne rast.

Kada je Rexi konačno počeo da pokazuje posledice te ljubavi, kada je svaka odvojenost postala sve teža, kada su šetnje postale izvor straha, a ne radosti, kada nije mogao da izdrži ni kratki boravak bez svog čoveka, porodica je prvi put tražila stručnu pomoć. Ne zato što je želela da mu pomogne da bude samostalniji, nego zato što je život sa psom postao neizdrživ.

Činilo se da su ga volele više nego dovoljno, ali nijedna ljubav nije dovoljna ako nije odrasla.

Tek tada se pokazala suština. Pas nije imao problem sa ljubavlju. Imao je problem sa odsustvom vodstva. On nije tražio više nežnosti. Tražio je sigurnost. Tražio je odraslog čoveka koji može da kaže ne iz brige, a ne iz straha od odbijanja. Tražio je prostor da bude pas koji nema zadatak da popravi ljudske rane. Tek tada je postalo jasno da pas uči čoveka najtežoj lekciji. Pas nas ne uči kako da ga mazimo. Uči nas kako da volimo tako da drugi može da bude ono što jeste.

Ako ne naučimo tu lekciju, izgubićemo psa. Možda ne fizički, možda ne tako da ode, ali izgubićemo ga u smislu da prestaje da živi život koji mu pripada. A još važnije, izgubićemo sebe jer smo ljubav pretvorili u zavisnost. Ljubav koju pas može da izdrži samo neko vreme, ali ne i ceo život.

Rexi je postao simbol jedne nežne, ali pogrešno postavljene ljubavi. Ljubavi koja nije znala da odraste. Zato je njegova priča poziv da preispitamo šta zapravo dajemo psima. Dajemo li im utehu koja nas smiruje, ili sigurnost koja ih osnažuje. Uzdižemo li ih iz iskrene odgovornosti, ili ih koristimo da prikrijemo ono što u nama i dalje nema snagu da stoji samostalno.

Pas ne zahteva da bude centar našeg sveta. On zahteva da život sa nama ima jasan poredak i smisao. Tako nas tiho uči da ljubav ima budućnost samo kada je odrasla. I tek kada to primimo, možemo reći da nismo izgubili psa, nego smo dobili sebe.

I onda ta ljubav više nije beg, nego put kojim možemo da idemo zajedno. Rexi nam je to pokazao. Pitanje je samo da li imamo hrabrosti da u tom smeru hodamo.

Autor kolumne: Saša Reiss