Ne postoje opasne rase: Postoje sistemi i kojima se agresija razvija kao oblik komunikacije

Agresija kod pasa

Međutim, iza te jednostavne rečenice često se krije nešto mnogo složenije, nešto što ne staje u naziv rase.

Jer pas ne postaje agresivan zato što pripada određenoj rasi. Pas postaje agresivan zato što živi u određenim uslovima.

Agresija nije identitet psa. Ona je odgovor organizma.

Kada posmatramo pse koje društvo označava kao opasne, često vidimo snažne, fizički sposobne životinje koje imaju potencijal za intenzivne reakcije.

Ali potencijal nije isto što i ponašanje. Potencijal je mogućnost. Ponašanje je rezultat.

A rezultat uvek nastaje u odnosu.

Pas živi u sistemu. Taj sistem čine prostor u kojem boravi, ljudi sa kojima živi, ritam svakodnevnog života, količina stresa kojoj je izložen i način na koji se sa tim stresom nosi.

Kada je taj sistem stabilan, pas razvija ponašanja koja su predvidiva i usklađena. Kada sistem postane nestabilan, pas počinje da traži način da se prilagodi.

Signali i reakcija

U mnogim slučajevima koje nazivamo agresijom, zapravo gledamo posledicu dugotrajnog opterećenja nervnog sistema.

Pas koji živi u stalnoj napetosti nema mogućnost da se vrati u stanje opuštenosti. Njegov organizam ostaje u režimu pripravnosti.

U tom režimu telo je spremno na reakciju, ali nije sposobno za finu regulaciju. Tolerancija na spoljašnje stimuluse postaje manja, a reakcije intenzivnije.

U takvom stanju pas ne reaguje na svet kakav jeste, već na svet kakav njegov organizam oseća.

Ako je unutrašnji doživljaj sveta prepun napetosti, reakcija će biti proporcionalna toj napetosti, a ne realnoj situaciji.

Zato agresija često izgleda kao iznenadna. Međutim, ona retko dolazi bez prethodnih signala. T

i signali mogu biti suptilni, promena u ponašanju, povećana razdražljivost, povlačenje, preosetljivost na zvukove ili dodir. Ako se ti signali ne prepoznaju, sistem nastavlja da se puni.

U jednom trenutku dolazi do pražnjenja.

To pražnjenje nazivamo agresijom.

Kada se takvo ponašanje poveže sa određenom rasom, propušta se ključni deo razumevanja. Jer ista rasa u drugačijem sistemu može pokazivati potpuno drugačije ponašanje.

Postoje psi snažne konstitucije koji žive u stabilnim uslovima i nikada ne pokazuju agresiju. Postoje i psi koji na prvi pogled deluju “bezopasno”, ali u određenim okolnostima razvijaju intenzivne reakcije.

Razlika nije u rasi.

Razlika je u uslovima.

Jedan od najvažnijih faktora u razvoju ponašanja psa jeste stres. Stres nije samo spoljašnji događaj. To je način na koji organizam reaguje na ono što doživljava.

Kada stres traje dugo, on menja način na koji nervni sistem funkcioniše.

Pas tada više ne bira kako će reagovati. On reaguje onako kako mora.

U takvom stanju trening često ne daje rezultate koje očekujemo. Ne zato što metoda nije dobra, već zato što telo psa nema kapacitet da usvoji novu reakciju. Nervni sistem koji je preopterećen ne uči, on preživljava.

Zbog toga se u radu sa psima koji pokazuju agresiju ne može krenuti od ponašanja kao izolovanog problema. Potrebno je posmatrati ceo sistem u kojem pas živi.

Kakvo je okruženje u kojem boravi. Kakav je ritam njegovog dana. Kakav je odnos sa vlasnikom. Kakav je nivo napetosti u tom odnosu.

Kako izgleda njegova ishrana. Kako njegov organizam obrađuje energiju.

Sve to zajedno oblikuje način na koji pas reaguje.

U praksi se često dešava da pas koji je označen kao agresivan promeni ponašanje kada se promene uslovi u kojima živi.

Kada se smanji nivo stresa, kada se uvede struktura, kada se organizmu omogući da izađe iz stalnog režima pripravnosti, reakcije počinju da se menjaju.

To ne znači da agresija nestaje preko noći. Ali znači da pas dobija mogućnost da reaguje drugačije.

I upravo tu dolazimo do važne tačke.

Ako želimo da razumemo agresiju kod pasa, moramo prestati da tražimo krivca u rasi i početi da posmatramo sistem.

Jer pas ne živi u izolaciji.

On je deo odnosa.

A svaki odnos nosi određeni kvalitet.

Kada taj kvalitet uključuje stabilnost, jasnoću i smanjen stres, pas razvija ponašanja koja su predvidiva i usklađena. Kada kvalitet odnosa uključuje napetost, nejasne granice i hronični stres, pas razvija ponašanja koja odgovaraju takvom okruženju.

Agresija tada nije izuzetak.

Ona je posledica.

Zbog toga pitanje koje treba da postavimo nije koja je rasa opasna.

Pitanje je kakav je sistem u kojem pas živi.

Jer u tom sistemu nastaje svako ponašanje.

I u tom sistemu se ono može promeniti.

Autor kolumne: Saša Riess

📸 Instagram