Emocija kao najskuplja sirovina industrije hrane za pse
To je laž koju danas ponavljaju milioni vlasnika pasa iz najbolje namere i iz stvarne ljubavi. Ta laž glasi da industrija hrane za pse postoji zato što neko brine o psima.
Zvuči logično. Zvuči čak plemenito. Jer danas pas nije samo pas. Pas je porodica. Pas je dete. Pas je emocionalni oslonac, uteha, “najbolji prijatelj”.
Vlasnici ulažu ogromne sume u hranu, dodatke, žvakalice, igračke i tretmane. Spremni su da plate više nego što bi platili za sebe, samo da bi mogli da kažu: dao sam mu najbolje.
Šta se zaista nalazi iza pojma „premium“ hrana
I baš tu, u toj emociji, industrija je pronašla savršenu zlatnu žilu. Ne zato što je industrija zla, nego zato što je to priroda tržišta: tamo gde je emocija, tu je profit.
A gde je pas, tu je danas najskuplja emocija savremenog čoveka. Međutim, istina je mnogo hladnija. I baš zato je toliko kontroverzna.
Industrija hrane za pse nije posebna industrija nastala iz brige. U ogromnom procentu, to je industrija prerade nus-proizvoda. Industrija zbrinjavanja onoga što ostane iza ljudske prehrambene i modne industrije.
To nije teorija zavere. To je ekonomija, logistika i sistem. I kada jednom to vidiš, više ne možeš da se praviš da ne vidiš.
U ljudskoj prehrambenoj industriji postoje delovi životinje koji se lako prodaju i koji imaju “sjaj”. To je ono što ide na tanjir: file, but, prsa, šnicla, lep komad mesa.
A onda postoji ogromna masa svega onoga što se ne prodaje pod tim sjajem, svega što ostane iza procesa u kojem čovek uzima ono što želi, a ostatak mora negde da ode.
To su koža, hrskavice, kosti, masnoće, određeni organi, ostaci sa proizvodnih linija, tkiva koja nisu “atraktivna”. I toga ima mnogo više nego što ljudi žele da priznaju.
Pitanje nije da li ti delovi imaju biološku vrednost, jer neki od njih itekako mogu imati. Pitanje je šta industrija radi sa njima i kome ih prodaje.
Kako mesno i koštano brašno gubi identitet
I ovde moramo da kažemo jednu stvar brutalno jasno, bez romantizovanja: u industrijskom lancu se ništa ne baca. Ništa.
Ne bacaju se kosti. Ne bacaju se papci. Ne baca se koža. Ne bacaju se rogovi. Ne bacaju se creva. Ne baca se ni sadržaj creva. Ne bacaju se delovi koje čovek ne želi da vidi, a kamoli da pojede.
Kada se životinja zakolje, ona ulazi u lanac povezanih industrija i iskoristi se gotovo stoprocentno. To nije pitanje empatije, nego profita. Životinja postaje sirovina koja se rastavlja, distribuira i pretvara u niz proizvoda, od hrane za ljude, preko industrijskih komponenti, do onoga što završava u kesama hrane za pse. U tom sistemu ono što čovek ne pojede ne nestaje. Ono samo menja etiketu.
Kada ti ostaci više ne mogu da se prodaju direktno, kada nisu dovoljni za ljudsku policu, oni ne idu u đubre. Oni idu u preradu.
Tu nastaje ono što industrija obožava: mesno brašno, koštano brašno, “meat meal”, “bone meal”. To je savršen način da se sirovina pretvori u stabilan, dugotrajan i jeftin proizvod koji može da putuje, stoji na policama i čeka mesecima.
Taj prah sam po sebi nije dovoljno “živ” da bi se prodao kao nešto premium. Zato se dodaje ono što će ga “oživeti” na papiru: premiksi, arome, pojačivači ukusa, sintetički vitamini i minerali, stabilizatori, konzervansi, boje.
Drugim rečima, ono što je industrijskim procesom osiromašeno, ubijeno i hemijski promenjeno, ponovo se “reanimira” veštačkim sastojcima.
I onda se to prodaje vlasnicima pasa kao vrhunac savremene nauke, zdravlja i brige.
Od klanice do kese hrane
Tu leži savršena strategija profita. Uzmeš ono što se ne može prodati ljudima. Pretvoriš to u prah da izgubi identitet. Stabilizuješ da traje dugo. Transportuješ jeftino.
Potom dodaš sintetički “život” u obliku vitamina i minerala. Na kraju to upakuješ u dizajn, emociju i krivicu, i prodaš po premium ceni.
Industrija je stvorila sistem u kome se nus-proizvod prodaje kao luksuz. To je moderna alhemija. I najprofitabilnija prevara savremenog vremena.
Ako postoji jedan proizvod koji sve to razotkriva brutalnije od bilo kog sastava na kesi, onda je to kožna kost.
Taj mali predmet koji se prodaje kao “treat”, kao nagrada, kao žvakalica koja navodno čisti zube, kao nešto prirodno i korisno. Ali kožna kost nije prirodna.
Ona je možda najcrnji simbol našeg vremena jer nije nastala iz potrebe psa, nego iz viška industrije.
Kožna kost kao simbol savremene prevare
Koža je prvenstveno sirovina modne industrije. Torbe, jakne, cipele. A ono što ne završi kao modni proizvod, ono što ostane i postane višak, industrija melje, izbeljuje, ponovo oblikuje, dodaje arome i boje, i zatim prodaje kao ljubav.
Zamisli da nekome daješ hemijski procesiranu kožu, aromatizovanu, oblikovanu u kost i tvrdiš da je to hrana. Ne bi to dao detetu. Ali psu? Pas može.
Pas neće pitati. Pas će pojesti. I u tome je suština tragedije: pas nema izbor. Izbor imamo samo mi.
Današnja industrija hrane za pse ne prodaje sastav. Ona prodaje priču. Prodaje planine na ambalaži, prodaje vuka, šumu, “primal”, “wild”, prodaje osećaj da je tvoj pas u kontaktu sa prirodom čak i dok živi u stanu i ne može da ostane sam ni pet minuta bez panike.
Marketing više ne prodaje hranu. Marketing prodaje identitet vlasnika.
Ti kupuješ osećaj da si brižan, savestan i dobar čovek. I zato se danas hrana ne kupuje logikom. Kupuje se krivicom. Krivicom koja šapuće: ako ne kupiš ovu kesu, nisi dovoljno dobar. To je industrijska psihologija. A pas u toj priči postaje projekat, a ne biće.
I onda se pitamo kako je moguće da nikada nismo više voleli pse, a nikada nisu bili više bolesni.
Kako je moguće da je sve “napredovalo”, a da imamo eksploziju alergija, hot spotova, probavnih poremećaja, problema sa pankreasom, jetrom, ušima, kožom i sve više autoimunih reakcija kod pasa.
Kako je moguće da je toliko pasa danas osetljivo, reaktivno, anksiozno, kao da njihov nervni sistem stalno radi u preopterećenju. I tu dolazimo do neprijatne istine: psi često ne jedu hranu, nego industrijski proizvod.
I nije problem samo u granulama. Nije problem samo u “lošim brendovima”. Nije problem čak ni samo u nus-proizvodima.
Problem je i u tome što je savremeni lanac proizvodnje postao toliko dug da je kontrola gotovo iluzija. Danas imamo novu pomamu: kuvana, sveža, rashlađena, “human grade” hrana.
Ljudi misle da su pobegli iz zamke industrije. Ali čak i tu psi umiru. Dešava se kontaminacija u proizvodnji. Dešava se greška u skladistenju.
Dešava se prekid hladnog lanca u transportu. Dešava se propust u prodaji. Jedan dan. Jedan sat. Jedan pogrešan korak u lancu. I posledice mogu biti smrtonosne.
Lanac je predug da bi ga iko realno kontrolisao. A pas nije statistika. Pas nije eksperiment. Pas nije “izuzetak”. Pas je član porodice.
Zato, koliko god to nekome zvučalo radikalno, istina je sledeća: hrana za pse se ne kupuje.
Ne zato što je svaka kupovna hrana loša, nego zato što je lanac predug da bi ga iko kontrolisao sa ljudskom faktorom. Jedino mesto gde lanac može biti kratak i jasan jeste tvoja kuhinja. Zato je jedino ispravno da kuvaš za svog psa.
Ne iz paranoje, nego iz ljubavi koja zna šta znači odgovornost. Kada kuvaš, znaš poreklo hrane, način pripreme, vreme, temperaturu, skladistenje, rok trajanja i reakciju psa.
Ti si filter. Ti si zaštita. I u tome je razlika između marketinga i stvarne brige.
I sada dolazim do dela koji me uvek iznova šokira. I dalje me čudi kako svaki put kada pričam o ishrani i pomenem granule i način na koji se one prave, zacudi me količina negativnih komentara vlasnika pasa koji imaju osetljive pse, bolesne pse, a koji brane granule kao neku najveću tekovinu savremene civilizacije.
Ajd razumem veterinare.
Oni imaju interes da štite granule jer bez granula oni ne bi imali posla, jer sve što završi u veterinarskim ambulantama, od najmanjih do najkompleksnijih problema, u velikoj meri je vezano za ishranu.
Ali i to razumem, jer kako ljudi da priznaju sebi da su ispali lakoverni šarani. Pa nikako. Moraš priznati da si verovao etiketi. Moraš priznati da si kupovao priču.
A to boli. Mnogo više nego što boli promena. I zato je uvek najlakše reći da su oni drugi krivi.
Sledeći put pisaću o tome kako se kuvanje za psa radi pravilno, stručno i balansirano, kako se izbegavaju greške, i kako pas tek tada počinje da se vraća sebi.
Čitamo se.
Autor kolumne: Saša Riess📸 Instagram
