Nastavljamo sa temom koju smo načeli prošle nedelje. Ona nas vodi dalje u suočavanje s istinom koja se često previđa u raspravama o odnosu između ljudi i pasa: ne postoji opasan pas, postoje samo vlasnici koji ne umeju ili ne žele da razumeju sopstvenu odgovornost.
Povezane vesti
Koliko god društvo volelo da deli etikete i stigmatizuje određene rase, od pitbulova do rotvajlera, stvarnost je da pas nije rođen s namerom da bude agresivan.Njegovo ponašanje nije genetska presuda, već ogledalo onoga što mi, kao vlasnici, unosimo u taj odnos. A šta ako je taj odnos oblikovan "agresivnim" majkama, čija strogost i zahtevnost ostavljaju duboke rane u našoj emocionalnoj slici sveta? Kada svet govori o „opasnim“ psima, zapravo govori o našem nerazumevanju, o nevidljivim teretima koje prenosimo na naše pse, eli ništa manje ni u naše druge veze. Hajde da zajedno istražimo ovu temu, s razumevanjem prema svima nama koji se borimo s unutrašnjim ranama, i pogledamo kako možemo stvoriti harmoniju umesto sukoba.
Pas kao ogledalo, ne kao pretnja
U društvu sklonom brzim osudama, lako je optužiti psa za "opasnost". Zakoni o specifičnim rasama, poznati kao "Breed-Specific Legislation", u mnogim zemljama ciljaju određene rase, proglašavajući ih inherentno agresivnim. Ali ponašanje pasa ponašanje nije zapisano u genima na način koji ga čini neizbežno nasilnim. Umesto toga, ponašanje psa gotovo u potpunosti oblikuju spoljašnji uticaji, a najveći od njih, gotovo 100%, dolazi od vlasnika. Pas je ogledalo naših postupaka, naših emocija, naše sposobnosti ili nesposobnosti da stvorimo sigurno, stabilno okruženje.Kada pas pokazuje agresiju, povučenost ili strah, to nije znak njegove "prirode", već odraz onoga što je naučio kroz odnos s nama. Ako vlasnik koristi kaznu, strah ili zanemarivanje, pas će reagovati na taj način, ne jer je "opasan", već jer je to jedini odgovor koji poznaje. Ako vlasnik nudi strpljenje, razumevanje i doslednost, pas uči poverenje i mir. Ovo nije pitanje rase; to je pitanje odgovornosti. A šta ako je ta odgovornost narušena dubokim emocionalnim ranama koje potiču iz odnosa s majkama, čija strogost i zahtevnost oblikuju način na koji volimo i kontrolišemo? Svet neće postati sigurniji zabranom određenih pasa, postaće sigurniji kada vlasnici preuzmu odgovornost za svoje uticaje i rade na sebi kako bi stvorili harmoniju.Biheviorizam: ponašanje kao odgovor na okruženje
Biheviorizam, pravac u psihologiji koji su razvili pioniri poput Džona B. Votsona i B.F. Skinera, uči nas da ponašanje nije urođeno, već naučeno kroz iskustvo, kroz stimuluse i posledice koje slede. Votson je svojevremeno izjavio da bi od desetoro zdrave dece mogao napraviti šta god poželi , doktore, advokate ili prosjake, bez obzira na njihovo poreklo, genetske predispozicije ili socijalni status ili rasnu pripadnost, naglašavajući moć okruženja u oblikovanju ponašanja. Kod pasa, ova ideja je još očiglednija. Bilo da usvojimo štene od šest nedelja ili odraslog psa iz azila, svaki pas odmah ulazi u proces analize novog okruženja. Njegov mozak, zahvaljujući neuroplastičnosti, neprestano uči i prilagođava se. To znači da pas neprekidno odgovara na ono što mi unosimo u njegov svet, a svaka promena u našem ponašanju menja i njega.Ako je stimulus kazna, odgovor može biti strah ili agresija. Ako je stimulus nagrada, odgovor može biti izbegavanje jer nagrada ne donosi rezultat, rezultat dolazi od kazne koja nastaje kada se nagrada "ne zasluži". Ključno je shvatiti da pas ne "odlučuje" da bude agresivan ili poslušan; on reaguje na ono što mu okruženje pruža. A to okruženje gotovo u potpunosti kontroliše vlasnik. Pas nema kontrolu nad tim da li će biti u prostoru punom stresa, haosa ili nasilja, niti može da bira da li će biti treniran s nežnošću ili grubošću. Gotovo 100% uticaja na psa dolazi od vlasnika, od načina na koji se postavlja ton, od energije koju vlasnik unosi u odnos, od doslednosti u komunikaciji. Ako vlasnik nosi unutrašnju napetost, strah ili potrebu za kontrolom, pas to oseća i odgovara na to. Ako vlasnik pruža sigurnost, pas uči da bude miran i povezan. Ponašanje psa nije misterija, ono je direktan odraz onoga što mi, kao vlasnici, unosimo u njihov svet.Slomljeno emotivno polje naše majke: koreni naših reakcija
Ali zašto vlasnici često unose strah ili kontrolu u odnos s psima, čak i kada to ne žele? Odgovor leži u našim najdubljim emocionalnim obrascima, a jedan od najvažnijih izvora tih obrazaca je odnos s majkom, ono što nazivam slomljenim emotivnim poljem majke. Ovaj koncept se odnosi na rane koje nosimo iz tog prvog, najintimnijeg odnosa, posebno kada je majka bila ljuta, previše zahtevna ili emocionalno nedostupna. Takav odnos oblikuje našu emocionalnu sliku sveta, način na koji doživljavamo ljubav, sigurnost i poverenje.Ako je majka bila agresivna i zahtevna, često koristeći strogost ili kaznu kao način "vaspitanja", možda smo naučili da je ljubav povezana s kontrolom i strahom od neposlušnosti. Ovo nas može navesti da slične obrasce prenesemo na odnos s psima, očekujući savršenu poslušnost i reagujući oštro na svaki znak "neposluha". Ovo nije pitanje krivice, majke su i same žrtve svojih okolnosti i prošlosti. Ali moramo priznati da nas taj odnos oblikuje na načine koje ne možemo ignorisati, i da se to preliva na sve naše veze, uključujući i one s našim psima.
Foto: Freepik.com
Afektivna vezanost: ogledalo naših rana
Afektivne vezanosti mogu biti sigurni, izbegavajući, anksiozni i dezorganizovani, i oni oblikuju kako doživljavamo blizinu i sigurnost. Ako smo razvili izbegavajući stil, možda ćemo se distancirati od psa, koristeći hladnoću ili kaznu kao način da izbegnemo emocionalnu bliskost. Ako imamo anksiozni stil, možda ćemo preterano štititi psa, projektujući svoje strahove od gubitka na njega. Dezorganizovani stil, često povezan s traumom i agresivnim roditeljskim ponašanjem, može dovesti do nepredvidivih reakcija, jednog dana smo puni ljubavi, drugog dana puni besa, što zbunjuje psa i stvara nesigurnost.Teorija afektivne vezanosti naglašava da ovi stilovi nisu nepromenljivi, možemo raditi na sebi kako bismo stvorili sigurniji odnos, ali to zahteva suočavanje s ranama iz polomljenog emotivnog polja majke. Kada to uradimo, menjamo ne samo sebe, već i odnos s našim psima i svetom oko nas. Pas prestaje da bude projekcija naših strahova i postaje partner u harmoniji. Ovo je ključno za razumevanje zašto vlasnici često stvaraju "opasne" pse, nije pas problem, već naše nerešene rane koje se odražavaju u našem ponašanju prema njima.Priča o Marku i Reksu: od agresije do poverenja
Hajde da pogledamo jednu priču koja pokazuje kako slomljeno emotivno polje majke i stilovi vezivanja utiču na odnos s psom. Mark, čovek u četrdesetim godinama, bio je moj klijent koji mi se obratio u očajanju jer nije želeo da uspava svog psa Reksa, rotvajlera, koji je postajao sve agresivniji. Mark je odrastao s majkom koja je bila veoma zahtevna, često koristeći fizičku kaznu i oštre reči kako bi ga "naučila" poslušnosti. U sebi je nosio tihu rečenicu: "Ja nikada neću biti kao ti" nikada nasilan, nikada strog. Kada je dobio Reksa, želeo je psa pored sebe koji bi mu pružio ljubav, koji bi bio njegov saveznik u svetu koji je doživljavao kao neprijateljski, neko ko bi mu dao toplinu i bezuslovnu naklonost koju je oduvek čeznuo da oseti.Međutim, nesvesno je projektovao svoje strahove i potrebu za kontrolom na psa. Svaki znak neposlušnosti, čak i najmanji, poput lajanja na poštara, Mark je doživljavao kao odbacivanje, pa je reagovao oštro, koristeći kaznu i povišen ton, baš kao što je njegova majka reagovala na njega. Reks je počeo da pokazuje agresiju prema strancima, što je samo pojačalo Markovove strahove. Društvo je brzo etiketiralo Reksa kao "opasnog psa", a Mark je bio suočen s pritiskom da ga uspava. Ali problem nije bio u rasi ili prirodi psa, problem je bio u Markovom anksioznom stilu vezivanja, ukorenjenom u odnosu s zahtevnom majkom.Kroz rad, Mark je počeo da shvata da njegov strah od gubitka kontrole nije Reksov problem, već njegov. Kada je počeo da koristi principe iz priručnika harmonije, Reks se "promenio", postao je mirniji, poverljiviji. Mark nije samo "popravio" Reksa, on je počeo da leči svoje rane, da gradi sigurniji stil vezivanja i da vidi psa kao partnera, a ne kao projekciju svoje potrebe za ljubavlju koju nije odećao od majke. Ova priča pokazuje da "agresivne" majke mogu nesvesno oblikovati "agresivne" vlasnike, koji zatim stvaraju "agresivne" pse, ali i da promena počinje kada vlasnik preuzme odgovornost za svoje emocionalne terete.Kako vlasnik oblikuje psa: 100% Odgovornosti
Bihevioristički pristup pokazuje da je ponašanje psa gotovo u potpunosti odgovor na spoljašnje uticaje, a vlasnik je taj koji pruža najveći deo tih uticaja. Ako vlasnik nosi slomljeno emotivno polje majke, posebno ako je majka bila zahtevna, njegov stil vezivanja, bilo izbegavajući, anksiozni ili dezorganizovani, postaje stimulus na koji pas reaguje. Pas nije "opasan" po prirodi; on postaje odraz vlasnikovih emocija i ponašanja. Ako vlasnik koristi kaznu, pas uči strah ili agresiju. Ako vlasnik pruža sigurnost, pas uči poverenje. Gotovo 100% odgovornosti leži na vlasniku, ne na rasi, ne na genetici, već na načinu na koji vlasnik oblikuje svet svog psa.Ovo nas dovodi do ključne tačke, društvo greši kada krivi pse za "opasnost". Umesto da zabranjujemo rase ili osuđujemo pse, moramo se fokusirati na edukaciju vlasnika, na razumevanje njihovih emocionalnih obrazaca i na podršku u stvaranju harmoničnih odnosa. Pas nije problem; problem je u našim nerazrešenim ranama, često ukorenjenim u odnosima s agresivnim majkama, koje se odražavaju kroz naše ponašanje prema njima.Put ka harmoniji: od suočavanja do integracije
Ako želimo da stvorimo svet u kojem nema "opasnih" pasa, moramo početi od sebe. Suočavanje sa slomljenim emotivnim poljem majke nije lako, posebno ako je taj odnos bio obojen besom, kaznama i zahtevnošću, i znam da za mnoge od vas ovo može biti bolan proces. Ali rad na sebi, kroz razgovore, introspekciju ili stručnu podršku, može promeniti ne samo nas, već i naše odnose s psima.Teorija afektivne vezanosti nas uči da stilovi vezivanja nisu nepromenljivi; možemo se kretati ka sigurnijem odnosu, ali to zahteva hrabrost da pogledamo u svoje rane.Praktično, to znači da prestanemo da krivimo pse za naše strahove i da preuzmemo odgovornost za uticaj koji imamo na njih. Umesto kazne, koristimo strpljenje i razumevanje. Umesto kontrole, gradimo poverenje. Umesto da projektujemo naše emocionalne terete na njih, učimo da ih volimo onakve kakvi jesu, i da volimo sebe na isti način. Kada naučimo da volimo sebe bezuslovno, moći ćemo da volimo i pse bezuslovno, oslobađajući se tereta agresivnih obrazaca koje smo prisvojili kao svoje.Da li su psi zaista "opasni", ili je problem u vlasnicima i njihovim obrascima?
