Zaljubila sam se u 47-oj: Ljubav nema rok trajanja

Kad pomisliš da je ljubav iza tebe - desi se čudo

Nikada nisam verovala u „posle svega“ ljubavi. U godinama kada se više priča o menopauzi nego o izlascima, ja sam verovala da je moje vreme prošlo.

Udovica sam od 42. godine, majka dvoje odrasle dece. Navikla sam se na tišinu u stanu, na jutra sa kafom u tišini i na to da ljubav, ona romantična, više nije za mene.

Sve dok se nismo sudarili - bukvalno - u lokalnoj pekari. Nosio je brašno u rukama, ja kesu sa spanaćem. I nasmejao se kao neko ko zna da u životu ništa nije slučajno.

Sudar u pekari koji mi je promenio život

Zvao se Miloš. Razveden, otac jednog sina, osmeh koji nije izgubio nadu. Prvi razgovor nam je trajao deset minuta, drugi satima. Treći - do danas, jer i dalje pričamo, svakog dana.

Šetali smo po obali Save, držali se za ruke kao da imamo 17. Smejala sam se kao da mi je neko skinuo deset godina s leđa.

Prvi poljubac smo podelili na parkingu ispred knjižare. Nikada ranije nisam osetila takvu nežnost - pažljivu, zrelu, sigurnu.

Naravno, bilo je straha. "Šta će deca reći?", "Šta ako opet ostanem sama?" Ali on nije tražio da zaboravim prošlost. Naprotiv, slušao je. Razumeo. I ostao.

Naučila sam da ljubav u ovim godinama ne liči na filmske scene. Nema drame, ali ima dubinu. Ima toplinu u jutarnjim porukama, sigurnost u njegovom pogledu, tišinu koja ne pritiska, već smiruje.

Moje prijateljice su mi rekle: "Ti si dokaz da nikad nije kasno." I jesam. Možda telo stari, ali srce - ono zna kada treba ponovo da zaigra.

Zašto ljubav u ovim godinama ima posebnu vrednost

Zato ako me pitate da li ljubav ima rok trajanja - nemojte. Jer ja sam u 47. godini života shvatila: ljubav ne pita za godine. Samo za otvoreno srce.