Kada brak postane praznina - Tišina koja boli

Sofija iz jednog gradića u Češkoj, podelila je javno svoju potresnu priču o emocionalnoj usamljenosti u dugogodišnjem braku.

Iako je spolja sve delovalo savršeno - dom, deca, muž koji "nikada nije bio grub", unutra je živela u tišini koju nije više mogla da ignoriše.

"Nisam imala kome da kažem da sam nesrećna"

"Moj muž nikada nije bio nasilan, nikada me nije prevario, nikada vikao. Ali... nikada me nije ni pitao kako sam, da li sam srećna, da li me nešto boli. Prestali smo da razgovaramo. Sve se svelo na decu, obaveze i ćutanje. Bila sam nevidljiva, iako sam bila tu – svuda i uvek" - započela je svoju priču i nastavila.

Nisam mogla da se požalim ni prijateljicama. Govorile bi: „Šta ti fali? Nije te ostavio, ne pije, deca su ti zdrava.“

„Počela sam da gubim sebe“

"Prestala sam da se smejem, da imam želje, da se oblačim za sebe. Počela sam da mislim da je to to – da tako izgleda život žene u braku. Ponekad sam plakala noću da niko ne čuje. A ujutru – kafa, doručak, škola, posao, ručak, ćutanje. Jednog dana, u knjizi koju sam čitala, pisalo je: „Nisi drvo. Možeš da se pomeriš.“ Ta rečenica me je naterala da razmislim. Počela sam da idem na psihoterapiju, da pišem dnevnik, da se podsećam ko sam bila pre nego što sam postala „samo žena i majka“. Bilo je bolno, ali oslobađajuće. - rekla je Sofija.

"Danas ne živim bajku. Ali sam ponovo živa. Više ne ćutim kad me nešto boli. I ne pristajem na tišinu koja ubija dušu" - zaključila je ova devojka.