Zašto vaš pas mrzi vaš novac više nego što voli vas
U današnjem društvu živimo pod iluzijom da napredujemo. Imamo pristup specijalizovanim znanjima, deklaracijama koje opisuju svaki sastojak hrane, mašnicama, naočarima, kaputićima, luksuznim krevetima, četkama sa ionskom tehnologijom i aplikacijama koje nas podsećaju kada je vreme za šetnju. Ipak, ono što najčešće izostaje jeste – čovek. Ne onaj koji kupuje, već onaj koji je prisutan.Psi ne pate zbog manjka stvari – već zbog manjka čoveka
Psi danas ne pate jer im nešto fali, već jer su izgubili osnovnu vezu sa čovekom. U svetu u kojem imamo sve, pas ostaje bez onog jedinog što mu je istinski potrebno – stabilnog, prisutnog, smirenog čoveka. Ne mislim na fizičku prisutnost, već na energetsku, emocionalnu dostupnost. Sve ostalo – hrana, oprema, kozmetika – postaje nevažno kada nema povezanosti.Odgovorni vlasnik postaje potrošački identitet
Moderni vlasnik psa funkcioniše pod pritiskom industrije koja nas uverava da bez stalne kupovine ne možemo biti odgovorni vlasnici. Svaki dan dobijamo poruke: „Vaš pas zaslužuje više“, „Ovo morate imati ako vam je zaista stalo“. Tako briga o psu postaje stvar imidža, a ne odnosa. Kupovina više nije funkcionalna – postaje moralna obaveza. I mi to internalizujemo. Osećamo se nedovoljno ako ne kupujemo redovno. I onda kad više ne možemo – mislimo da više ne zaslužujemo psa.Kada sistem pukne – ljubav se gasi pod teretom krivice
Problem nastaje kada se ta iluzija raspadne. Kada ostanemo bez posla, kada dođe do razvoda ili gubitka. U tom trenutku, ljudi misle da više ne mogu da brinu o svom psu. Ne zato što ne mogu da ga nahrane, već zato što više ne mogu da učestvuju u sistemu potrošnje koji je postao sinonim za brigu. I tada, sa osećajem krivice, odlučuju da se rastanu od psa. Misle da je to odgovorno, a zapravo je posledica duboko pogrešne poruke društva – da je ljubav prema psu stvar novca.Povezane vesti
Pas ne traži sve – već traži nešto
Istina je da pas ne traži sve – već traži nešto. A to „nešto“ je jednostavno. On želi stabilnost, jasnoću, kontakt. Ne treba mu jastuk sa lavandom ni suplement sa spirulinom. Treba mu da zna ko vodi, ko postavlja granice, ko ostaje uz njega i kad se sve menja. Nijedna kupovina to ne može da zameni.Lična priča: kako sam i sam bio deo sistema
I sam sam bio deo tog sistema.
Betti je bila bišonka koju su vlasnici kupili u Južnoj Koreji. Preporuka uzgajivača bila je jasna: ako želite da pas izgleda kako treba – vodite je kod njega. Taj „on“ sam bio ja. I sve je krenulo po pravilima struke: tretmani jednom nedeljno, striktni standardi, besprekorna bela dlaka, izložbeni rezultati. Iza toga nije stajalo pitanje da li je to psu zaista potrebno – već samo da li je ispravno po pravilniku.Kada posao nestane – nestaje i sigurnost
I dok su vlasnici pratili sve što sam tražio, sve je bilo u redu. A onda im je firma propala. Bez najave. Bez izbora. Njihovo pitanje nije bilo kako da prežive, već da li mogu da nastave da brinu o psu na „ispravan način“. Pokušali su da razgovaraju. Tražili su rešenje. A ono što su dobili – bio je moj profesionalni zid. Nisam im ponudio ništa. Nisam znao drugačije – ili sam samo ćutao jer sistem nije predviđao varijantu B.
Kada pas konačno postane – pas
Oni su se povukli. Prestali su da dolaze. I odlučili da psa daju dalje – jer su poverovali da više nisu dovoljno dobri za nju.Betti je završila kod njihove kuvarice. Žene bez posla, ali sa makar jednom prednošću – nije imala potrebu da dokazuje ništa. Šišala ju je kuhinjskim makazama. Hranila onim što ima. I nije pokušavala da od Betti napravi trofej. Nije joj merila dlaku, nije je izlagala, nije je stilizovala.Betti je – prvi put u životu – mogla da bude pas.Struka kao saučesnik – kada standard postaje prepreka
Ovo nije priča o tome kako je pas srećan i kad je siromašan. Ovo je priča o tome kako profesionalni sistem može oblikovati uverenja toliko snažno da čovek prestane da veruje da je dovoljan – ako nema novac. I kako struka, kad ne razmišlja o posledicama, postaje saučesnik u industriji koja proizvodi napuštanje.Ako ne nudimo opciju B – snosimo deo krivice
Stručnjaci, treneri, groomeri, terapeuti – svi mi učestvujemo u oblikovanju slike šta znači biti „dobar vlasnik“. I kada postavimo lestvicu na nivo koji zavisi od novca, vremena, discipline i savršenstva – onda snosimo odgovornost za svako napuštanje koje dolazi iz osećaja krivice. Jer ako nismo rekli da postoji i drugi način, mi smo pristali na to da ga nema.Preporučene vesti
Tržište koristi emocije – dok psi gube odnose
Danas, naš emotivni odnos sa psima postao je laka meta tržišta. Umesto da se oslonimo na jednostavnost odnosa, koristimo „nove proizvode“ kao zamenu za pažnju. Rezultat toga je vidljiv. Samo u Americi, u prvoj polovini ove godine, broj napuštenih pasa porastao je za više od 20% u odnosu na prethodnu. Ako se trend nastavi, do kraja godine biće napušteno gotovo dva miliona pasa više nego prošle godine.To nije statistika. To je ogledalo. Ljudi ne napuštaju pse jer ih ne vole. Nego jer misle da ih više ne mogu priuštiti. Ne znaju da briga o psu ne mora biti skupa. Ne znaju da je jednostavnije nego što misle. Ne znaju jer im niko nije rekao.Povratak jednostavnosti – kao povratak istine
Ako samo zastanemo i priznamo da smo preterali, možda ćemo shvatiti koliko je jednostavno pružiti ono što psu stvarno treba. Treba mu čovek koji ga razume, koji zna kada mu je dosta i kada mu je tišina važnija od bilo koje igračke. Čovek koji ostaje prisutan i kada je teško.Ljubav se ne kupuje – ona se živi
Mi smo stvorili industriju nege pasa i izgubili pse u tom procesu. Psi su postali objekti u našoj predstavi brige, a ne subjekti sa sopstvenim osećanjima. Ispod mirisa vanile i kokosa, ispod titula i brendiranih korpi, ostali su psi koji čekaju nešto što se ne može naručiti preko interneta – povezanost.Da li je briga o psu stvar ljubavi ili potrošnje?
