Genetika zla: Mit koji ubija i ljude i pse

Prizor iz jednog kafića

Inspiraciju za ovu kolumnu dobio sam nedavno, sedeći u kafiću i posmatrajući prizor koji je razgolio sistem u svoj njegovoj surovoj licemernosti.

Mlada žena ušla je tiho, sa psom. Sela je za sto pored mog, gotovo neprimetno. Pas je bio snažan, mišićave građe – možda staford terijer ili pitbul. Nije pravio buku. Nije reagovao ni na koga. Samo je legao ispod stola i spustio glavu na njenu nogu.

Prišao im je konobar. Ljubazno, ali odlučno rekao da mora da ih zamoli da napuste lokal. Rekao je da su se gosti žalili. Da se ljudi ne osećaju sigurno pored „takvog psa“. Nije spomenuo pravila. Nije spomenuo propise. Samo – nelagodnost.

Devojka se nije raspravljala. Samo je tiho pozvala psa, ustala i otišla. Bez drame. Bez buke. Kao da je već navikla.

U istom trenutku, s druge strane kafića, jedan pomeranac je skakao po stolici, lajao na sve što se miče, režao na konobara. Gosti su se smejali, slikali ga, tražili da ga pomaze. Njegov vlasnik je pio svoju ceđenu pomorandžu, ravnodušan na haos koji je njegov pas stvarao.

Šta je zapravo bilo opasno u toj sceni? Pas? Ili naša predstava o tome šta opasnost jeste?

Nauka o diskriminaciji

Dr. Karen Overall, veterinarska bihejviorista sa Univerziteta u Pensilvaniji, u svojoj studiji iz 2010. godine analizirala je preko 15.000 slučajeva ujeda pasa. Rezultati su šokantni: 84% ujeda počinili su psi koji nikada ranije nisu pokazali agresiju. Samo 16% je bilo od pasa sa istorijom agresivnog ponašanja.

Još fascinantniji podatak: od ukupnog broja ujeda, 67% su počinili psi manji od 20 kilograma. Pitbulovi, dobermani i rottweileri zajedno čine manje od 12% svih zabeleženih incidenata.

Zašto onda imamo liste „opasnih rasa“? Zašto zabranjujemo pse na osnovu izgleda, a ne ponašanja?

Eugenika u novom ruhu

Kada društvo donese zakon kojim se zabranjuju određene rase pasa, to nije mera bezbednosti. To je priznanje nemoći. Ako ne znamo kako da edukujemo vlasnike, zabranićemo pse. Ako ne znamo da upravljamo emocijama, zabranićemo sve oblike koji ih bude.

Lista „opasnih rasa“ simptom je dublje društvene patologije. To je isti obrazac koji je iznedrio zakone o čistoti rase u nacističkoj Nemačkoj, gde je genetski kod proglašen uzrokom zla. Isti obrazac kojim je opravdano ropstvo miliona ljudi na osnovu boje njihove kože.

Dr. Francis Galton, rođak Čarlsa Darvina, skovao je termin „eugenika“ 1883. godine. Njegova teorija da se „nepoželjne osobine“ mogu eliminisati selektivnim razmnožavanjem dovela je do sterilizacije preko 65.000 ljudi u SAD-u između 1907. i 1963. godine. Isti principi primenjeni su u nacističkoj Nemačkoj, gde je ubijeno 275.000 osoba sa invaliditetom pre nego što je Holokaust uopšte počeo.

Prvo su to bili ljudi „pogrešnog porekla“. Onda žene koje nisu rađale. Onda Romi. Onda Jevreji. Danas – dobermani, stafordi i pitbulovi.

I dalje imamo kinološke klubove zadužene za očuvanje „čistih rasa“ i „čiste krvi“, kao „kulturno nasleđe“. Eugenika se nije iskorenila. Samo čeka svog novog Hitlera. Do tada, čuvamo je u teoriji čistih linija kod pasa.

Neurobiologija agresije

Agresija nije karakter. Nije poremećaj. Agresija je posledica. I kao svaka posledica – ona ima uzrok.

Dr. Jaak Panksepp, pionir afektivne neuronauke, otkrio je da se agresija kod sisara aktivira u limbičkom sistemu mozga kada su ispunjeni specifični uslovi: percipirana pretnja, nemogućnost bega i nedostatak alternative.

U mozgu psa, kao i čoveka, postoji neurobiološki sistem koji se aktivira u stanju ugroženosti. Taj sistem nije „loš“. To je drevni mehanizam preživljavanja: beg, zamrzavanje, borba.

Većina pasa ne bira borbu zato što je opasna, već zato što bežanje nije opcija, a zamrzavanje ne pomaže. Njihov nervni sistem funkcioniše u konstantnoj razmeni sa okruženjem. U ambijentu napetosti, kontrole, emocionalne nedostupnosti – psi skeniraju opasnost neprestano.

Kortizol je hronično povišen. Srčani ritam nikada ne pada. Pas je u pripravnosti. To nije „opasna rasa“. To je disbalans u nervnom sistemu.

Zajedničko polje

Naše telo ne prestaje da zrači, čak ni kada ćutimo. Emocije nisu privatne. One su polje.

Dr. Rollin McCraty s Instituta HeartMath dokazao je da srce generiše elektromagnetno polje 60 puta jače od mozga i da se to polje može izmeriti na udaljenosti od tri metra. Bića koja žive zajedno dele prostor, ali i zajedničko energetsko polje u kojem se osećanja razmenjuju.

Psi ne reaguju na reči. Reaguju na to kakvo je naše polje. Ako smo povređeni, a pravimo se jaki, ako smo prestravljeni, a glumimo sigurnost – pas zna. Njegovo telo oseća ono što naše potiskuje. I onda to živi – za nas.

Ogledalo našeg vremena

Živimo u vremenu agresije. Ne samo u ratovima koji paraju nebo nad Gazom, Ukrajinom, Sudanom. Ne samo na ulicama gde vlasti tuku sopstveni narod, već i u domovima, na društvenim mrežama, u svakodnevnim pogledima koji isključuju.

Agresija je svuda – ali je ne priznajemo. Kad god se pojavi, projektujemo je dalje: u tuđe političke izbore, u „problematične“ komšije, u „opasne“ pse.

Pas koji reži, ujeda ili napada često nije „problem“ – već jedini član porodice koji više ne može da izdrži. I kada mu zalepimo etiketu opasnog, samo nastavljamo obrazac koji vekovima uništava različitost: ne pokušavamo da razumemo. Pokušavamo da eliminišemo ono što nas uznemirava.

Pure Love and Harmony kao revolucija

Pure Love and Harmony filozofija nudi konkretnu alternativu:

• Korak 1: Prepoznavanje - Umesto da etiketiramo psa kao „agresivnog“, pitamo se: „Šta ovaj pas pokušava da mi kaže?“
• Korak 2: Odgovornost - Umesto da krivimo psa, preuzimamo odgovornost za energiju koju zračimo u zajedničkom prostoru.
• Korak 3: Transformacija - Kroz rad na sebi, menjamo polje u kojem pas živi, što automatski menja i njegovo ponašanje.
• Korak 4: Harmonija - Stvaramo odnos zasnovan na razumevanju, ne na kontroli.

Ako želimo promenu, moramo najpre promeniti prostor u kojem živimo – ne nameštaj, nego frekvenciju. Moramo naučiti da budemo prisutni. Da prepoznamo sopstvene potisnute emocije. Da preuzmemo odgovornost za ono što zračimo.

Autor kolumne: Saša Riess