Psi kao čuvari našeg reda ali i senka naše gladi

Psi sa ulica nisu za mene ni samo problem ni samo rešenje. Oni su ogledalo koje mi vraća sliku sveta kakav zaista jeste, pun viška, pun gladihi očiju, pun tragova koje ostavljamo, a ne želimo da ih vidimo.

Moja istina je da pas nije samo lutalica, već čuvar reda koji nismo naučili da cenimo. Ako nestane, nestaće i deo naše odbrane od haosa koji sami proizvodimo.

Gde ljudska pohlepa stvara problem, pas donosi istinu

Ova istina za mene nema cenu.

U jeku novih zakonskih okvira, predloga, pritisaka i poteza nekih nepoznatih likova iz senke, u vreme kada teorije zavere uvek pronađu svoje mesto, pojavljuje se i priča koja lebdi iznad naših glava – obojena empatijom naših srca. Šta ćemo sa psima na ulicama?

Dok se svet prelama između uredbi i emocija, između politike i svakodnevnog života, pitanje pasa lutalica postaje više od komunalnog problema. Postaje ogledalo: koliko zaista razumemo prirodu oko sebe, a koliko bismo želeli da je pretvorimo u sterilnu sliku koja ne remeti naš red?

Dok Nojevi psi u Kanadi čekaju smrtnu kaznu jer su navodno opasni za javno zdravlje, iako su potpuno zdravi, pojavila se nova inicijativa – nasumično ubijanje pasa. I ne znam zašto smo toliko iznenađeni, kada je to sastavni deo zapadnog rešenja već decenijama. Evo samo u Sjedinjenim Američkim Državama godišnje se ubije oko 2 miliona pasa, potpuno zdravih i bez ikakve stvarne potrebe za tim.

Iza svega stoji jedan fenomen koji je duboko ušao u naše razmišljanje, gotovo kao aksiom: prenapučenost.

Još devedesetih godina naučnik Rej Kopinger procenjivao je da na svetu živi oko jedne milijarde pasa. Ako pratimo rast ljudske populacije i globalne ekološke trendove, danas se taj broj približava cifri od jedne i po milijarde.

Višak koji nas podseća na granice koje ne poštujemo

Prema podacima sa Vikipedije (Free-ranging dog), samo oko 20% pasa na svetu ima vlasnike i živi pod ljudskom kontrolom. Ogromna većina su slobodno lutajući psi, oni koje viđamo po ulicama, selima i periferijama, a da ne pominjem one koje ni ne vidiimo. Drugim rečima, kad zaista govorimo o psima, govorimo o planeti koja je zapravo nastanjena uglavnom psima bez povoca.

I ovde je važno razbiti uvreženu paradigmu: ti psi nisu nastali samo iz neodgovornog vlasništva. Naravno, ima i pasa koji jesu napušteni iz domova, ali u odnosu na broj pasa koji naseljava ovu planetu, taj broj je tek kap u moru. Ako smo fokusirani samo na „izbačene ljubimce“, mi ne vidimo šumu od lista. Zato i ne možemo, možda, da rešimo problem na način na koji samo linearno posmatra i nudi “ logična” objašnjenja. 

Slobodno lutajući psi nisu anomalija našeg vremena, već prirodna forma pasa, stara koliko i sama civilizacija. Oni su oduvek živeli na obroncima ljudskih naselja, na smetlištima i u poljima, hraneći se našim viškovima. Njihova istorija je uvezana sa našom, ali nikada u potpunosti pod našom kontrolom.

 Ovi psi nisu „naši“ u smislu ljubimaca, a opet nisu ni „njihovi“ u smislu divljine. Pas je postao ono što nijedna druga životinja nije, ogledalo čovekove nezasitosti.

Jer pas postoji tamo gde postoji višak. Gde bacamo hranu, gde ostavljamo tragove, gde previše trošimo. Pas je pokazatelj fenomena koji bismo mogli nazvati „gladne oči“ čoveka, koji nije zaoravo gladan hrane, gladan je ljubavi icelovitosti koju pokušava da napuni hranom. 

Želimo više nego što nam treba, uzimamo više nego što možemo da potrošimo, a ostaci postaju signal za psa da nastani naš prag. Ponovo na delu cena konzumerizma i konformizma.

Kada ulični pas nestane, ko dolazi na njegovo mesto?

Uvek se pitamo: kako ukloniti pse sa ulica? Kao da su oni jedini višak našeg društva. A istina je jednostavna, priroda ne podnosi vakum. Ako uklonimo pse, njihovu ulogu preuzimaju druge životinje. Najčešće pacovi.

Pacovi su od davnina naši podstanari. Živeli su u našim zidinama, brodovima, skladištima. I nisu doneli samo škripanje u noći, doneli su bolesti. Kuga, koja je u 14. veku pokosila trećinu stanovništva Evrope, širila se preko buva sa pacova. Pandemija koja je promenila lice kontinenta, srušila feudalni poredak, preoblikovala ekonomiju i društvo. 

Nekad mislimo da bi nestanak pasa značio sigurnost, ali istorija nas uči suprotno. Psi nisu samo problem, oni su odbrana od haosa. Kada njih nema, nastupa tišina u kojoj se množe glodari, a s njima i bolesti koje ne možemo predvideti. 

Ekološka kaskada Jeloustona, lekcija o odsustvu

Priroda nam je već pokazala kako izgleda kada iz lanca izbacimo samo jednu kariku. Vukovi u Jeloustonskom parku su bili istrebljeni početkom 20. veka. Ljudi su mislili da će bez njih biti manje problema. Umesto toga, desila se ekološka kaskada koja se pretvorila u ekološku katastrofu. 

Jeleni, oslobođeni predatora, počeli su da pasu mlade izdanke drvća i treve jer je njihova količina postala toliko velika da je hrane skoro popuno nestalo. S njima su nestala staništa ptica i pčela. Reke su promenile tok, obale se obrušavale, ceo pejzaž se urušavao. Tek kada su vukovi vraćeni 1995. godine, ravnoteža se počela vraćati, biljke, pčele, ptice, pa čak i tokovi reka.

Ono što se desilo u Jeloustonskom parku može se desiti u svakom našem gradu ako uklonimo pse. Oni su naši „vukovi“. Ne predatori, ali regulatori. Njihova prisutnost drži druge oportuniste na odstojanju. Njihov nestanak bi otvorio vrata drugačijem haosu, tišem, ali smrtonosnijem.

Pas kao čuvar reda

Pas nije samo životinja koja živi uz čoveka. On je i simbol reda. U mitologiji, psi su čuvari pragova, kapija i granica. Uvek stoje između dva sveta. Tako i danas, psi sa ulice stoje između našeg sveta i prirodnog haosa.

Njihovo prisustvo nam se često ne dopada, jer podseća na neuspeh. Na činjenicu da smo pripitomili, pa napustili. Na to da nismo u stanju da držimo pod kontrolom ono što smo jednom pozvali u svoj život. Ali upravo u toj neudobnoj slici leži istina: pas je naš indikator. Pokazuje gde trošimo više nego što treba, gde bacamo više nego što možemo da podnesemo, gde priroda vraća balans našoj rasipnosti.

Zašto ne sterilišemo sve pacove i golubove?

Kada kažemo da treba „sterilisati sve pse“, logično je da se zapitamo: zašto ne uradimo isto sa pacovima ili golubovima? Oni su jednako oportunistički, jednako problematični.

Ali njih ne doživljavamo kao „svoje“. Pas je previše naš i nedovoljno naš u isto vreme. On nije samo životinja, on je svedok naše priče. Zato ga i kažnjavamo mnogo strožije, a sve pod maskom empatije i “ da se ne muče ” 

Golubovi mogu da lete nad našim glavama, pacovi da žive u našim podrumima, mi ih ne pokušavamo sistemski eliminisati. Ali pas, jer je došao preblizu, plaća najveću cenu. Kao da nas podseća na sopstvenu nemoć da upravljamo životom, i zato ga proglašavamo viškom.

Može li populacija pasa biti stabilna?

Možda pitanje nije kako da ih nema, već kako da ostanu deo našeg reda bez haosa. Ako postoji početak tog puta, on bi mogao da bude jednostavan: prestanimo da bacamo hranu. Viškovi koje ostavljamo nisu samo naš otpad, oni su signal prirodi da dolazi, da se širi, da nas obuzima. Psi su tu jer ih prizivamo. Oni su dokaz naše nezasitosti.

Bol ovih reči. 

Ova kolumna neće se dopasti svima. Oni koji žele rešenja, sterilizacije, uklanjanja i eutanazije, reći će da preterujem. Oni koji vole pse reći će da sam suviše grub. Ali istina je jednostavna: psi su pokazatelji našeg sveta. Kada ih vidimo na ulicama, ne gledamo njih, gledamo sebe.

Ako nestanu, nećemo dobiti mir. Dobićemo prazninu koju će popuniti glodari i bolesti. Dobićemo gradove u kojima nema laveža, ali ima tihe škripavosti pacova u zidovima. A onda će nas istorija podsetiti da upravo odatle dolaze pandemije koje menjaju tok civilizacije.

Psi su čuvari našeg reda, ne zato što smo ih mi pripitomili, već zato što nam pokazuju granicu do koje možemo da trošimo i rasipamo. Oni su svedoci našeg viška i naši neželjeni saveznici.

I zato, kada sledeći put pogledamo psa na ulici, setimo se da on nije samo „lutalica“. On je znak. Simbol. Ogledalo. Ako njega uklonimo, uklonili smo i sopstveni podsvesni alarm. A priroda će tada uzvratiti, tiho, podmuklo, kroz bolesti, kroz glodare, kroz nevidljivu kugu koja uvek vreba iz tame.

Autor kolumne: Saša Reiss