Radi punom parom: Veliki povratak korenima glumačkog poziva
Međutim, poznata dama se osvrnula na intenzivni period iza nje ispunjenu raznolikim projektima i izazovima koji su je vratili korenima njenog poziva.
"I kao mlada glumica sam znala da će to vreme doći, i stvarno sam gledala da imam nekakav kontinuitet i u pozorištu, u vidu treninga, osveženje mozga. Jako je bitno i da se premosti to neko vreme kada se ne snima, da prosto budem aktivna i radim ono što volim. Dakle, u prošle četiri godine ne mogu da kažem da nisam radila, jer jesam i bili su to neki jako dobri projekti, ali bilo ih je malo u tom vremenskom periodu. Ove godine mi se namestilo da u četiri meseca radim četiri stvari i to je bio jako veliki izazov na svakom nivou"- kazala je Anica.
"A počela sam sa slovenačkim filmom “Belo se pere na devedeset”, koji je rađen po romanu koji je bio najčitaniji u istoriji Slovenije. Radi se o životu spisateljice tog romana. To je jedan jugoslovenski projekat koji je okupio sve stvaraoce iz bivših republika i mene je ovaj projekat vratio korenima i suštini onoga zašto sam želela da postane glumica kada sam upisivala Akademiju, a to je jako intenzivan rad i velika transformacija. Posle toga sam radila dokumentarno igrani film, o našem slikaru Petru Lubardi, koga je režirao Goran Radovanović sa kojim sam sarađivala pre devet godina na “Enklavi”. Naš slikar je imao neverovatno težak i zanimljiv život i u ovom filmu imam jedno osam uloga, ali sam i narator, koji vodi kroz tu dokumentarno igranu stvar. Treći film “Kuća” mlade rediteljke Tanje Brzaković smo snimali u Pirotu, a nastavićemo ga u Beogradu. To su male priče sa velikim srcem i dokle god imam priliku da radim nekakve karakterne uloge, to za mene ima smisla, i ispunjava me. Takve uloge meni pune baterije koliko god iscrpljujuće bile", istakla je svojevremeno glumica.
Prvi film sam snimila sa Mirom Banjac: Blagoslov koji traje decenijama
Anica Dobra je progovorila o odnosu sa koleginicom Mirom Banjac, otkrivši koliko joj je podrška glumačke legende značila kroz profesionalni razvoj i prelazak u novu glumačku fazu.
"Svoj prvi film “Život radnika” iz 1987. godine sam snimala sa Mirom Banjac. Tada je Mira dala meni i ruku i srce i pamet i vodila me je do današnjih dana i pomagala. Kada sam radila predstavu “Korešpodencija” nazvala sam Miru Banjac i zamolila je za blagoslov, zato što je to njena predstava koju je igrala trideset godina. Mi smo “Korešpodenciju” igrali u Zvezdara teatru i ona mi je tada rekla par jako važnih i bitnih reči, i opet me je podržala. Zatim, kada je Mira bila u žiriju pozorišnog festivala u Aleksincu, gde sam dobila nagradu, dala mi je takođe jedan jako veliki kompliment. Igrala sam “Hipnozu jedne ljubavi” Dušana Kovačevića. Sećam se da je bila u žiriju i kako je tada oko sebe non stop pitala kada ću da izađem na scenu, a onda je na pola predstave shvatila da ja glumim od početka, ali da me ona uopšte nije prepoznala, zato što igram jednu stariju ženu, ali sam bila potpuno transformisana. Sećam se da mi je prišla da mi dodeli nagrade i rekla mi je da me čekaju karakterne uloge i da sam sada ušla u tu fazu i da samo nastavim tim putem. Sva tri filma koja sam prethodno napomenula idu u tom pravcu. Dokle god budem imala sreću i privilegiju da dobijam takve ponude, ja sam na pravom putu."Tajna glumačkih početaka i večito čekanje na telefonski poziv
Umetnica je napomenula da svi glumci čekaju da budu pozvani za neki projekat, osvrnuvši se na to kako je sistem regrutacije mladih talenata nekada izgledao i zbog čega sebe ne smatra osobom koja hrli pod svetla reflektora.
"Naravno, postoji i da svima budemo na oku, u kontaktu... To se meni priča od kada sam bila jako mlada glumica. Tada se izlazilo u Stupici i ako nisi tamo, ko će vas videti? Ali desila se druga srećna okolnost, a to je da je tada postojala samo jedna Akademija u Beogradu i da su reditelji, direktori pozorišta i drugi zainteresovani dolazili na glumačke ispite i na taj način regrutovali mlade glumce. I prosto, je to bila sreća za sve introverte, mislim možda je sad to čudno kao glumac pa si introverta. Ja ne znam da li sam introvertni ekstravert ili ekstravertni introvert. Definitivno nisam nekako ko hrli u javnost, kome to prija i drago mi je što sam počinjala u vremenu kada je to nekako funkcioniralo drugačije", naglasila je Anica.
Dolaze razne faze u glumačkom životu jedne žene
Glumica se osvrnula i na mlađe generacije glumaca, uporedivši njihove veštine sa sopstvenim fokusom, te dala sud o surovim i nevidljivim fazama kroz koje prolazi svaka umetnica u zrelim godinama.
"Danas, mladi glumci, pričaju pet jezika, jašu, kuvaju kafu u isto vreme, mačuju... Znači potpuno neverovatan multitasking. Hoću da kažem da sam ja samo usresređena na svoj posao. Kada sam bila veoma mlada glumica, imala sam tu sreću da radim i sa Milenom Dravić i sa Batom Živojinovićem i sa Borom Todorovićem, sa Gagom Nikolićem... Posmatrajući veliku Miru Banjac koja mi je od malih nogu bila inspiracija i blagoslov, naučila sam vrlo rano da dolaze razne faze u glumačkom životu jedne žene. To kreće u nekim određenim godinama - postoji prvo neka pauza, nekakav “mrtvi prostor”, gde odjednom glumica postaje nevidljiva, jer niko ne zna gde da je smesti. Nije više ni žena, nije baba... Šta da radimo sa njom? I to je jedna strana medalje, a druga je što se prosto slabije pišu uloge za žene u nekim poznijim godinama", govorila je Anica Dobra, a prenosi
"Blic".
