Volim ga, ali moj mir počinje tek kada nije tu

Nije navika niti strah od samoće

Volim ga. Znam to sigurno. Nije to navika, nije strah od samoće, nije ni ono „bolje išta nego ništa“.

Volim ga zbog svega što jeste i zbog svega što je nekada bio prema meni. Ali istina je da sam srećnija kada nije tu.

Tišina u kojoj dišem punim plućima

Kada ode na put ili ostane duže na poslu, u meni se pojavi mir. Ne radost, ne euforija, već tišina u kojoj mogu da dišem punim plućima.

Ne moram da objašnjavam zašto sam ćutljiva, zašto mi se ne priča, zašto mi treba prostor. Tada sam svoja.

Kada je tu, stalno sam na oprezu. Pazim šta govorim, kako reagujem, da li sam previše emotivna ili previše hladna.

Kao da stalno pokušavam da budem verzija sebe koja njemu više odgovara, a sve manje ona koja sam ja zapravo.

Nije loš čovek. Nikada me nije povredio namerno. Upravo to je najteže — nema velikog razloga za odlazak.

Nema izdaje, nema ružnih reči, nema drame. Samo tiho nestajanje mene same u tom odnosu.

Ponekad se uhvatim kako planiram dan kao da sam sama, pa se setim da nisam. I svaki put me ta pomisao malo stegne u grudima.

Ne zato što ga nema, već zato što znam da dolazi.

Najviše me plaši pitanje koje sebi ne umem da odgovorim:

Da li je ljubav dovoljna ako u njoj nema mira?

Još uvek sam tu. Još uvek pokušavam. Ali prvi put u životu znam jedno — sreća ne bi smela da počinje tek kada neko ode.