Nisam mogla da zatrudnim godinama, a onda sam shvatila šta znači ljubav prema sebi

Krivila sam sebe

Godinama sam bila zarobljena između hormonskih terapija, pregleda, analiza i pitanja: „Kad ćete vi?“

Između redova čitala sam sažaljenje, osećala pritisak i tiho tonula u osećaj krivice. Moj partner i ja smo sanjali o detetu, ali svakim mesecem bez uspeha, gubili smo deo sebe.

Na društvenim mrežama sam gledala trudnice kako s ponosom pokazuju stomake, srećne porodice s malom decom, a ja sam krišom plakala u kupatilu, kriveći svoje telo koje „ne ume da uradi ono što bi trebalo da je prirodno“.

Počela sam da gubim veru - ne samo u medicinu, već i u sebe.

Prihvatala sam da neću biti majka

Prelomni trenutak dogodio se na jednoj psihoterapiji kada mi je terapeutkinja rekla:

"Zar vi ne zaslužujete ljubav, pažnju i brigu - baš onakvu kakvu biste pružili svom detetu?“

Te reči su me pogodile. Shvatila sam da sam potpuno zaboravila na sebe.

Počela sam da se posvećujem svom telu, ali ne iz ljutnje – već iz ljubavi. Uvela sam blage šetnje, počela da pišem dnevnik zahvalnosti, oslobađala sam se stida i tuge kroz meditaciju i razgovor.

Postepeno sam prihvatila: možda nikada neću postati majka na način na koji sam to zamišljala, ali sam svakako vredna ljubavi, života i radosti.

Povratak sebi

I baš tada, kad više nisam brojala dane ciklusa i kada sam po prvi put zaista bila srećna - ostala sam trudna. Bez pritiska, bez plana. Samo sa sobom, u miru.

Danas, dok držim svoju ćerku u naručju, ne mislim samo na čudo koje je ona - već i na ono koje sam ja postala.

Neka ova priča bude podsetnik svima: ljubav prema sebi nije luksuz, već temelj. Bez nje, ni čuda ne dolaze.