Priča o ljubavi i odgvornosti: Roki, žao mi je

Roki - pas koji je već vladao kućom

Kada smo se preselili u Dalas, uselili smo se u kuću u kojoj je već živeo Roki. Bio je stariji nemački ovčar, snažan i krupan pas, sa jednim spuštenim uhom koje mu je davalo blag, gotovo dečinji izraz.

Iako fizički jak, bio je izuzetno privržen svojoj gazdarici. Pratio ju je svuda. Njeno kretanje određivalo je njegovo.

Pas koji je voleo, plašio se i učio granice

Roki je odmah uspostavio dobar odnos sa Henijem. Od prvog dana su se razumeli. Igrali su se mirno, bez nadmetanja.

Roki je bio zdepast, ali pažljiv. Njegovi pokreti su bili sporiji, ali nežni. Heni je pored njega bio opušten i siguran.

Imao je i drugu stranu. Bio je vrlo reaktivan prema psima iz susednog dvorišta, kao da stalno brani teritoriju.

Istovremeno, bio je pas koji se snažno plašio grmljavine i olujnih vetrova, kojih u Teksasu ima mnogo i koji dolaze naglo tokom cele godine.

Tada bi se povlačio, tražio blizinu i zaklon. Bio je pas koji je u sebi nosio i snagu i strah.

Roki je živeo sa svojom vlasnicom, ženom od sedamdeset pet godina. Bio je njen pas. Ne moj. Ta granica je bila jasna, iako smo svi živeli u istoj kući.

Njihov odnos je bio zasnovan na bliskosti i navici, ali i na obrascu koji je vremenom pokazao svoju mračnu stranu.

Bio sam svedok šta se događa kada poruka Pure Love & Harmony nije adekvatno primenjena, kao i posledica na koje upozoravam još od 2003. godine.

Roki je bio ozbiljno gojazan. Imao je naviku da stalno traži poslastice. Nije to radio agresivno, već uporno, umilnim lajanjem i nezgrapnim lupkanjem šapom o nogu svoje vlasnice.

Ona bi odgovorila rečenicom: „Oh, Roki, samo momenat“, a zatim bi mu dala MB.

MB je bila izuzetno popularna američka „poslastica“ za pse, industrijski proizvod bez ikakve nutritivne vrednosti, sa aditivima i čestim povlačenjima sa tržišta zbog ozbiljnih propusta u proizvodnji.

Uprkos tome, brend se prodaje masovno, najjeftiniji je u svojoj kategoriji. Za nju, to je bio znak pažnje. Za Rokija, to je bila smrtna kazna sa odloženim izvođenjem.

Predlagao sam da prestane sa tim i da mogu da pravim domaće poslastice za njega. Svaki put kada bih ih napravio, ostajale bi u frižideru.

Nije ih davala, i na kraju bismo ih bacali. Pokušavao sam na razne načine. Odgovori su uvek bili slični: „U redu“, „Razmisliću“, „Potrudiću se. Znam da je do mene“, ali promena nije dolazila.

Kada smo mi išli u kupovinu, ponekad bi tražila da kupimo MB „poslastice“. Nisam mogao. Bilo je jače od mene. Smatrao sam da je moja odgovornost da stojim na svom mestu, da ponudim rešenje i pomoć, ali da ne pređem granicu koja mi ne pripada.

Iako Roki nije bio moj pas, odbio sam da budem saučesnik u neadekvatnom odnosu prema njemu. Toliko sam mogao i morao, danas se pitam šta sam mogao drugačije.

Ona je, međutim, nastavila. Kupovala je MB sama, često onlajn, u velikim količinama, da ih ima kad god Roki zatraži. Njegovu potrebu za sigurnošću zamenila je hranom. Davanje MB postalo je način da umiri i njega i sebe.

Problem nije bio u neznanju, već u nemoći da se bude na svom adekvatnom mestu. U strahu da će ljubav nestati ako se postavi granica.

Ljubav je svedena na formu odnosa u kojem ona suštinski ne postoji. Tačnije, postoji, ali kao veoma destruktivna energija.

To je isto kao kada bi detetu svaki put kada zatraži dali sladoled i čokoladu, a kasnije se pitali zašto ima ozbiljne zdravstvene probleme i krivili genetiku.

I dete i pas traže isto: sigurnost. Kada je nema, tražiće stalnu pažnju kako bi umirili strah.

Vremenom, Rokijevo telo je počelo da popušta. Tog poslednjeg dana, 2025. godine, oko osam sati uveče, Rokijevo slabo telo je posustalo. Više nije moglo da izdrži. Otišao je.

Nakon njegove smrti, bila je slomljena. Plakala je. Rekla je da joj je žao što nije mogla da se kontroliše.

Priznala je da je davala MB i kada je znala da ne treba. Rekla je i da u kući ima oko dvadeset kilograma MB i pitala da li bi mogla da ih odnese u azil.

Rekao sam da to ne bi trebalo da radi. Psi u azilima su već dovoljno napaćeni i često jedu najgoru moguću hranu.

Jedino adekvatno rešenje za ono što je ostalo bilo je da se jednostavno baci. MB je za đubre.

Postoje proizvodi koji se prodaju ljudima slabim u ljubavi, onima koji veruju da se ljubav može kupiti. A pas tu cenu, nažalost, neretko plati životom.

Da li sam mogao nešto drugačije? Preispitujem se. Možda sam trebalo da se okrenem i u potpunosti odem iz te kuće.

Da kažem jasno NE svedočenju Rokijeve patnje. Možda sam trebalo da pokušam drugačije. Ne, nisam odustajao, ali dok sam ja tražio pravi način da priđem njegovoj vlasnici, smrt je bila brža.

Roki, žao mi je.

Austor kolumne: Saša Riess

📸 Instagram