Kada za ljubav počnemo da plaćamo, umesto da je dajemo. počinje kraj odnosa i početak otuđenja.Konformizam: reč jednostavna, u jednostavnom prevodu znači “slažem se”, “neću da se izdvajam”, “platiću nekadrugi umesto mene”, a njegova cena ponekad nadmašuje i ono što mislimo da novcem plaćamo. Često mislimo da novac kupuje slobodu, da vreme koje nam nestaje možemo jednostavno prebaciti na nekog drugog. Ali, gde sve to vodi? I šta sve gubimo kada biramo konformizam kao svakodnevni modus operandi, ne samo u odnosu sa psima, nego sa sobom i sa svetom oko nas?
Povezane vesti
Konformizam danas ne izgleda kao tišina u masi ili sleganje ramenima pred autoritetom. Danas je on utegnut, digitalizovan, servisiran i dostavljen na kućnu adresu. Konformizam 21. veka je sposobnost da platiš da neko drugi obavi ono što ti ne stižeš. To je ideologija efikasnosti, brzine, delegiranja. Ali ispod te efikasnosti krije se nešto mnogo skuplje: gubitak odnosa. Gubitak ritma. Gubitak one iskonske iskre koja nas je povezivala sa sobom, sa našim psima, i konačno sa svetom oko nas.U doba kada je moguće da ti neko drugi pripremo ono čime ćeš hraniti psa, šeta ga, kupa, šiša ili trenira, postavlja se pitanje: gde si ti u toj priči? Ne kao vlasnik koji plaća, nego kao čovek koji voli? Gde si ti kao biće koje ima kapacitete da komunicira pogledom, dodirom, prisustvom? Gde si ti kao deo mikrosveta poverenja između čoveka i psa, kojeg kako kažemo volimo najviše na svetu? I da li ako možemo da priuštimo sve psu, to zaista i treba da uradimo?
Komunikacija, a ne dresura
U "pure love and harmony" formuli, ne postoji pritisak, nema kazne, nema treniranja kroz strah. Ljubav nije forma kontrole. Ljubav je prisustvo. Komunikacija sa psima nije projekat koji se meri u komandi koja je uspešno izvršena. Ona je tok. I svi koji su uspeli da primene priručnik u praksi, svedoče “čudima” koja ovakva promena donosi sa sobom, ali svedoče i oni koji nisu uspeli. Pas te ne treba da ga naučiš da sedi. Pas te treba da ga naučiš da ti veruje. A to se ne uči komandama. To se uči doslednošću.
Foto: Freepik.com
Hrana: ljubav na tanjiru
Jedan od najdubljih vidova ispoljavanja ljubavi prema psima jeste priprema hrane. Kada sekući sastojke, mešaš ih i pažljivo osmišljavaš svaki obrok za svog psa, ti ulaziš u najdublju zonu posvećenosti. Nema prečica. Tvoja ruka, tvoj um i tvoje srce zajedno rade za biće koje zavisi od tebe. I to nije dužnost, to je poziv. Prostor gde se tvoja osećajnost i tvoja odgovornost sreću i šire tebe kao čoveka.Kada sam prvi put počeo da govorim o pravilnoj ishrani pasa, nisam govorio samo o receptima. Govorio sam o ritualima, o nečemu dubljem od kuvanja. Govorio sam kako vlasnici treba da kuvaju za svoje pse jer tada nastaje odnos. Ne samo fizička korist, već stvarna veza, svakodnevna praksa ljubavi.Ljudi su to prepoznali. Počeli su da kuvaju. Jedan moj poznanik, zajedno sa majkom, kuvao je za svoja četiri mala psa. Seckali su zajedno, slali slike, pričali sa mnom o svemu što uče kroz taj proces. Njihova kuhinja postala je prostor povezivanja, tihe radosti i zajedništva. Međutim, život je doneo promene. Novi posao, više obaveza, manje vremena. I kao mnogi, prešli su na kupovinu kuvane hrane, rađene po istim receptima koje smo nekad zajedno razvijali.U tom trenutku na scenu su stupili i proizvođači, isprva vođeni iskrenim namerama, prateći filozofiju zdravlja i brige. Neki su zaista želeli da pomognu. Ali tržište, kao i uvek, brzo prepozna tačku slabosti: konformizam. Hrana koja je nekad bila čin prisutnosti, postaje još jedan paket na pragu. Još jedan znak da smo „zbrinuli“, ali nismo zaista bili tu.Čak su me mnogi kontaktirali da im pomognem da pokrenu proizvodnju kuvane hrane za pse, ali odgovor je bio uvek isti: u tome ja ne mogu da učestvujem jer ne podržavam koncept kupovine hrane, vlasnik treba sam da kuva za svoje pse. Ko zna koliko sam novca izgubio odbijajući ovakve poslovne prilike, ali to nisu bile prilke, to su bile udice. Da proverim sebe koliko zaista verujem u ono što pričam, i da li živim svoj poziv. Ali, ono što je počelo kao pokret ljubavi, postalo je još jedna usluga. U tom vakumu, nedostatka vremena za kuvanje i želje da svojim psima pruže bolje, pojavili su se proizvodi, kuvana hrana za pse. I kao posledicu toga ljudi su prestali da kuvaju. Ne zato što nisu mogli, ili nisu imali vremena, već zato što je bilo „lakše“. A upravo to „lako“ nas je koštalo dublje nego što se čini.Taj isti poznanik, iako je i dalje hranio pse kvalitetno, primetio je promenu: u porodici se pojavila napetost, sve je postajalo mehanično, hladno. Psi su postali „još jedna obaveza“. Ali onda su se vratili kuvanju. I sve se pomerilo. Ne zbog hrane, već zbog toga što su se opet okupili oko nečega što im je bilo važno. Zajedno, s pažnjom.Hrana je, na kraju, više od obroka. Ona je prostor odnosa. Ona je vežba ljubavi. I kada je daš nekome drugom da je priprema umesto tebe, ne gubiš samo kontrolu nad sastojcima. Gubiš vezu. Sa psom. Sa sobom. Sa životom.Preporučene vesti
Konformizam kao tiho odricanje
Kada kažeš: "Nemam vremena", to zvuči kao praktičnost. Ali često je to odricanje od onog najvažnijeg. Jer upravo ti trenuci koje prepustiš drugima, trenuci hranjenja, šetnje, kupanja, jesu mesta gde se stvara odnos. A bez odnosa, ni ti više nisi isti.Čovek koji kaže: "Više nemam vremena da kuvam za svog psa", vrlo često uskoro kaže: "Nisam se video sa ćerkom danima" ili "Ne znam gde mi je prošao ovaj mesec". Kada delegiraš ljubav, delegiraš i sebe.Integracija uma i srca
Kuvanje za psa, šetnja, dodir, to nisu zadaci. To su kanali kroz koje tvoja emocionalna inteligencija komunicira sa svetom. Kada to izbaciš iz svog dana jer "nemaš vremena", ti praktično sečeš kanale sopstvenog rasta. I što je paradoksalno, upravo kroz te male, "nebitne" radnje, dobijaš energiju za sve ostalo.Zakon obilja ne funkcioniše u konformizmu. On funkcioniše u integraciji. Ako si ranije kuvao za svog psa, i sada ubireš plodove te povezanosti, nemoj prestajati jer si „zauzet“. Naprotiv, to treba da integrišeš u novi način života. Da vidiš kako to možeš da zadržiš, ne da ga se odrekneš.Kada kuvamo, kada negujemo, ne gubimo vreme, mi ga proširujemo. Mi unosimo život. A to ne možeš kupiti.Vreme jeste beskonačno, ali mi nismo
Ljudi često kažu: „Da imam više vremena, kuvao bih.“ Ali vreme nije stvarni problem. Vreme je stalno tu. Ono je prostor koji nas poziva da biramo, da se damo, ili da pobegnemo.Kada kažemo da nemamo vremena, obično ne priznajemo da smo već izabrali da ga trošimo na ono što nas ne ispunjava.A upravo u onim trenucima kada smo posvetili vreme onima koji od nas zavise, našim psima, porodici, prirodi, tada smo dobili nazad nešto što novac ne može da kupi: iskru životne energije. Tu iskru koja pokreće naše kapacitete, otključava snagu, nežnost, jasnoću. I kada ta iskra jednom zapali, mi ne treba da idemo unazad. Ne tražimo način da se „vratimo na staro“, ne tražimo kako da delegiramo ono što je naše. Umesto toga, učimo kako da sve integrišemo u više.To je zakon obilja. A zakon obilja nikada ne ide pod ruku s konformizmom. Obilje se ne gradi iz bekstva i prečica, ono se gradi iz prisutnosti. Iz izbora da budemo tu gde nešto zavisi od nas, i da ne pobegnemo od toga.To je zapravo integracija inteligencije uma i inteligencije srca. Um je brz, um meri, planira, kalkuliše. Srce ne zna za ograničeno. Srce ne zna za „dosta“. Srce zna samo za povezivanje, za poverenje, za celinu.Srčana inteligencija nas vodi ka sveobuhvatnom univerzumu, jer ona jeste deo tog univerzuma. Ona zna kako milijarde ćelija u našem telu svakog dana rade zajedno, bez zapovesti, bez poretka moći. Rade jedna za drugu. Rade jedna sa drugom. Postaju jedno. I u toj slici i u toj integraciji svake te ćelije našeg tela, oslikava se naš život.Put od uma do src, i nazad, najduži je put koji čovek treba da pređe. Na žalost većina nas ga nikada neće preći. Jer na tom putu stoje konzumerizam i konformizam, kao čuvari kapije. Nude ti brzinu, servise, olakšanja.Šta mislite da je najveća posledica konformizma u odnosu sa psom?
Zato ne biraj prečicu. Ne biraj zamenu. Biraj integraciju.Ako ste nekada kuvali za psa, i sada uživaš u plodovima te veze, ne prestaj da kuvate zato što „nemate vremena“. Umesto da odustanete, pogledaj kako da ukloniš ono što vam zapravo krade vreme. Pogledajte šta vas odvaja od onoga što je vaše. Jer vaš život nije linija zadataka, vaš život je sistem. Holistički sistem koji traži celinu, ne delove. I ono najbolje u vama ne može da se uključi ako bežite od onoga što vas čini čovekom.Vreme imamo. Vreme ne nestaje. Ali ako ga ne koristimo za ljubav, za odnose, za prisutnost, tada nestajemo mi.Tome nas uče psi. Ne rečima. Pogledom. Prisustvom. Vernošću bez kalkulacije.A put ka tome je, pure love and harmony. Ništa manje. Ništa brže. Ništa lakše. Ali jedino što vredi.Čitajte više na našem portalu: formula.sashariess.rs Autor kolumne: Saša Reiss
