Umorna sam, ali ne od obaveza - već od osećaja da ništa nije moje

Umorna, ali ne od posla

Neću reći da sam nesrećna. Ali ne mogu da kažem ni da sam srećna. Negde sam između.

Život mi nije loš, daleko od toga - imam posao, porodicu, krov nad glavom. Ali svaki dan počinje sa "moram" i završava se sa "kasni mi sve".

I više ne znam kad sam poslednji put uradila nešto što sam želela, a ne nešto što sam morala.

Kad te niko ništa ne pita

Najviše me umara to što svi očekuju da budem tu. Uvek. Bez pauze. Bez slabosti. I dok brinem o svima, ja sam tiha. Ne zato što nemam šta da kažem, nego zato što niko ne pita.

Ponekad samo želim da me neko pogleda i kaže:

"Kako si ti? Stvarno."

I da zaista čeka moj odgovor.

Ne želim da pobegnem - samo da na trenutak ne budem jaka

Ne maštam o bekstvu na drugi kontinent. Ne treba mi tišina manastira ni more bez signala. Samo mi treba dan bez osećaja krivice. Da ne zaboravim šta sam htela reći dok govorim drugima šta da rade.

Da u tišini kuhinje osetim da sam živa, a ne samo funkcionalna.

Znam da nisam sama. Znam da nas ima mnogo koje ćutimo, a iznutra vrištimo. I možda je vreme da jedna drugoj počnemo da postavljamo pitanja. Da stanemo. Da se pogledamo.

I da se konačno čujemo.

Zaključak

Priče poput ove retko se izgovaraju naglas, ali odzvanjaju u tišini mnogih svakodnevica. Mnoge žene funkcionišu besprekorno, a iznutra se gase.

One ne traže sažaljenje, ni posebnu pažnju – samo da ih neko zaista vidi.