Moje putovanje od zagovornika do preispitivanja
Kada sam prvi put čuo za masovnu sterilizaciju i kastraciju pasa, bio sam ubeđen da je to pravi put. Verovao sam da je to human čin, odgovornost prema društvu, način da se smanji patnja životinja. Bio sam glasni zagovornik, noseći zastavu “većeg dobra”. Ali danas, nakon godina promišljanja, razgovora s drugima, rada na sebi i suočavanja s pitanjima koja nisam želeo da postavim, pitam se: da li je to zaista bilo za dobro pasa, ili je to bio moj pokušaj da kontrolišem nešto što nisam razumeo – ni kod pasa, ni u sebi?Fiziološke i emocionalne posledice
Šta sterilizacija i kastracija zaista čine psima?
Sve više naučnih dokaza pokazuje da sterilizacija i kastracija nisu samo jednostavni hirurški zahvati. Kada psu oduzmemo polne hormone, mi ne eliminišemo samo sposobnost reprodukcije – mi remete hormonsku osu koja igra ključnu ulogu u njihovom ponašanju, emocionalnoj stabilnosti, zdravlju kostiju, mišića, imunog sistema. Ipak, često to radimo bez dubljeg razumevanja posledica, bez pitanja: zašto to zapravo činimo? Je li to zaista za pse, ili je lakše za nas? Lakše je živeti s psom čije su emocije prigušene, čiji nagoni ne izazivaju, čija energija ne remeti naš komfor. Ali šta smo time postigli? Jesmo li psa učinili “boljim saputnikom”, ili smo ga pretvorili u nešto što više nije ono što je priroda stvorila?Intimna odluka i društveni pritisak
Odluka o sterilizaciji ili kastraciji duboko je intimna. To je izbor koji menja život psa iz korena i nosi ogromnu odgovornost. To nije prostor za kolektivni pritisak, slogane ili propagandu. To je prostor za svestan razgovor, za preuzimanje odgovornosti za posledice koje takva odluka donosi. Ali ova priča nije samo o pojedincu koji donosi odluku. Ova priča je o nečem širem – o aktivizmu koji sam nekada zagovarao, a koji sada vidim u drugačijem svetlu.Povezane vesti
Aktivizam: Briga ili kontrola?
Moj deo u talasu propagande
Bio sam deo tog talasa. Glasno sam podržavao sterilizaciju i kastraciju, verujući da je to rešenje za napuštene pse, za prenaseljenost, za bol koju životinje trpe. Ali sada, kroz razgovore s ljudima, kroz rad s njima i promatranje njihovih motiva, uviđam da iza tog aktivizma često stoji nešto dublje – ne samo briga za pse, već nesvesna potreba za kontrolom, ispravljanjem, popravljanjem nečega što nije nužno vezano za životinje. Taj agresivni, često nesvesno nasilni poziv na sterilizaciju i kastraciju nije uvek utemeljen na razumevanju, već na unutrašnjem nemiru koji nas tera da “popravimo” svet, možda zato što ne znamo kako da popravimo sebe.Obrasci iza žara aktivizma
- Kroz rad s ljudima i promatranje njihovih priča, počeo sam da primećujem obrasce koji stoje iza tog žara za sterilizacijom i kastracijom. Verujem da mnogi koji zagovaraju ove zahvate to rade iz dubokih, često nesvesnih razloga:
- Neki pokušavaju da uspostave red nad haosom koji su doživeli u detinjstvu.
- Neki su naučeni da se ljubav zaslužuje “ispravnim ponašanjem”, pa kroz sterilizaciju potvrđuju svoju vrednost društvu.
- Neki nesvesno kažnjavaju – sebe, druge, pa i životinje – iz potisnutog bola.
- Neki nose teret porodičnih trauma, straha od života, neželjenog roditeljstva, pa taj strah prenose na pse, uskraćujući im reprodukciju.
- Neki, koji su sami bili napušteni, projektuju svoju tugu na sudbinu pasa, pokušavajući da spasu njih kako bi zalečili sopstvene rane.
- I neki su toliko otuđeni od prirode i sopstvenog tela da pokušavaju da “civilizuju” život tamo gde bi trebalo da postoji prirodni ritam.
Ritual kontrole, a ne ljubavi
Ovi obrasci, koje sam video kod drugih, naterali su me da preispitam sopstvena uverenja. Shvatio sam da sterilizacija i kastracija, u mnogim slučajevima, nisu čin brige, već ritual kontrole. Suzdržavanje straha, ne ljubavi. I dok sam nekada verovao da je to put ka boljem društvu, sada vidim da institucionalizacija ovih zahvata često legitimizuje raskid sa životom – ne samo kod pasa, već i kod nas samih. Kada kao društvo forsiramo sterilizaciju i kastraciju kao univerzalno rešenje, mi ne stvaramo red – mi tiho pozivamo na odricanje od instinkta, vitalnosti, prirodnog identiteta.Šira slika: Odnos prema životu
Ovo nije samo priča o psima. Ovo je priča o nama, o tome kako se odnosimo prema životu koji ne razumemo, koji pokušavamo da stavimo pod kontrolu umesto da ga poštujemo. Bio sam deo tog sistema. Verovao sam da štitim pse, da doprinosim većem dobru. Ali istina je bila da mi je bilo lakše boriti se za “pravednu stvar” nego suočiti se s pitanjima koja sam nosio u sebi. Aktivizam mi je davao smisao, pravdao moje emocije, davao mi identitet.Pronalazak istinskog poziva
Suočavanje sa sopstvenim nemirom
Godine su prolazile. Kroz rad na sebi, kroz tišinu, razgovore i promišljanja, počeo sam da se menjam. Pronašao sam deo sebe koji je bio uplašen, koji je tražio sigurnost u uverenjima i borbama. Taj deo mene nije želeo da kontroliše samo pse – želeo je da kontroliše svet, jer je to bio način da se zaštitim od sopstvenog nemira. Kada sam to prepoznao, počeo sam da gledam drugačije. Počeo sam da slušam. Počeo sam da upoznajem pse – ne kao projekte koje treba “ispraviti”, već kao bića s potrebama, ritmom, dostojanstvom.Kako gledate na sterilizaciju i kastraciju pasa nakon čitanja kolumne?
