"Samo da ga malo podseti gde mu je mesto"

Električne ogrlice za pse

Ove rečenice se danas izgovaraju mirno, gotovo nežno. Bez povišenog tona, bez drame, često uz osmeh i uverenje da se radi o odgovornosti, disciplini i brizi.

Izgovaraju ih jednako roditelji, treneri, vlasnici pasa koji veruju da je bol mali, kontrolisan i opravdan, a da je rezultat red, poslušnost i stabilnost.

Upravo zato su opasne. Jer nasilje koje se ne doživljava kao nasilje postaje nevidljivo, a ono što je nevidljivo najdublje ulazi u telo.

Mali bol, duboke posledice

Kada govorimo o električnoj ogrlici, o "malom peckanju“, ne govorimo o tehnologiji. Govorimo o jednom vrlo starom obrascu ljudskog ponašanja.

Govorimo o gvozdenoj ruci. O ideji da je bol legitiman alat vaspitanja. Da je strah kraći put do reda. Da je potiskivanje emocija znak snage. Taj obrazac nije nastao sa psima. Psi su samo poslednji koji ga nose.

Bol, bez obzira na jačinu, ne deluje na nivou razuma. Nervni sistem ne meri milivolte, ne pravi moralne procene i ne razume dobru nameru.

On reaguje binarno. Bezbedno ili nebezbedno. Kada električni impuls prođe kroz telo psa, mozak ne registruje poruku tipa „ovo ponašanje nije poželjno“.

Registruje prekid bezbednosti. U tom trenutku aktivira se amigdala, centar za preživljavanje, a čitav organizam prelazi u stanje alarma.

U tom stanju nema učenja u pravom smislu te reči. Postoji samo prilagođavanje. Pas prestaje da radi ono što radi ne zato što je razumeo, već zato što želi da izbegne neprijatnost.

Spolja, rezultat izgleda savršeno. Pas je miran, ne reaguje, sluša. I upravo tu nastaje iluzija uspeha.

Kad disciplina boli

Isto se dešava i sa decom odgajanom gvozdenom rukom. Dete koje je udareno, posramljeno ili ućutkano ne postaje disciplinovano.

Ono postaje oprezno. Uči da sakrije impuls, da potisne emociju, da ne pokazuje ono što bi moglo izazvati kaznu. Spolja izgleda „dobro vaspitano“. Iznutra, nervni sistem ostaje u stanju hronične pripravnosti.

Tu dolazimo do ključne tačke koju često ne želimo da vidimo. Nasilje ne prestaje kada se ponašanje zaustavi. Ono se samo premesti.

Ako ne sme da se ispolji kroz ponašanje, ono se ispoljava kroz telo.

Fraza „mene su tukli i ništa mi ne fali“ često se izgovara kao dokaz otpornosti. Međutim, neurobiologija govori drugačije.

Dete koje nije smelo da se brani, da vrišti, da pobegne ili da izrazi bes, ostaje sa zarobljenom energijom. Ta energija ne nestaje. Ona se skladišti u nervnom sistemu, u mišićima, u endokrinom odgovoru. Ako ne izađe kao agresija, izlazi kao anksioznost, depresija, autoimune bolesti, hronični umor, problemi sa hormonima ili karcinom. 

Kod pasa danas vidimo isti obrazac. Nikada ranije nije bilo toliko „dresiranih“, „poslušnih“, „mirnih“ pasa koji istovremeno pate od hroničnih bolesti povezanih sa stresom.

Kušingova bolest

Kušingova bolest, poremećaji nadbubrežne žlezde, problemi sa imunitetom, digestivni poremećaji, kožni problemi, sve češće se javljaju kod pasa koji žive u kontrolisanim, urednim, naizgled sigurnim uslovima.

Kušingova bolest kod pasa često se opisuje kao hormonalni poremećaj. Ali hormon stresa, kortizol, nije izolovan problem. On je odgovor.

Odgovor na dugotrajno stanje unutrašnje napetosti. Pas koji ne sme da reaguje, da zareži, da pobegne, da se povuče, živi u konstantnoj adaptaciji.

Njegovo telo ne dobija signal da je opasnost prošla. Nadbubrežne žlezde rade bez prestanka. Telo se troši iznutra.

Ogrlica koja „samo malo pecne“ postaje simbol tog procesa. Nije problem u jednom impulsu. Problem je u poruci koja se ponavlja. Bol dolazi iz odnosa. Kontrola dolazi spolja. Sigurnost je uslovljena poslušnošću.

Tihi stres iza poslušnog ponašanja

Pas tada ne razvija samoregulaciju. On razvija zamrzavanje. To je treća reakcija nervnog sistema, često zaboravljena pored borbe i bega.

Zamrzavanje je stanje u kome telo odustaje od otpora. Pas leži mirno, ne reaguje, ne pokazuje emocije. Za vlasnika, to je idealan pas.

Za telo, to je stanje dubokog stresa. Pas se konačno predao svojim "zlostavljačima" jer ne može da se bori protiv njih. Postao je zombi. Dresura je uspela.! A pas..?! Ma koga briga za psa, važno je da je nama dobro.

Isto važi i za ljude. Društva koja su izgrađena na gvozdenoj ruci često slave red, ali pate od bolesti koje nemaju jasne uzroke.

Visok pritisak, dijabetes, depresija, zavisnosti, sistemske bolesti poput kancera. Nasilje koje ne sme da se vidi ne nestaje. Ono se internalizuje.

Psi kao ogledalo potisnute emocije

Zato ova tema izaziva toliko otpora. Jer dovodi u pitanje nešto što smo nasledili.

Ako priznamo da „malo peckanje“ , ili "samo malo ubode, nije strašno." ima posledice, moramo se suočiti sa sopstvenim iskustvima. Sa sopstvenim potisnutim emocijama.

Sa cenom koju smo platili da bismo bili „dobri“.

Psi su danas ogledalo tog procesa. Oni nemaju jezik da objasne šta im se dešava. Njihova tela govore umesto njih.

Kada pas oboli, često pitamo šta je pogrešno u ishrani, genetici, vakcinama. Ređe pitamo kakav je njegov emocionalni život. Da li ima prostor za izražavanje. Da li se oseća sigurno ili samo kontrolisano.

Disciplinom bez odnosa ne učimo. Mi lomimo. Možda tiho. Možda sa dobrim namerama. Ali posledice ostaju.

Pravo pitanje zato nije da li električna ogrlica boli. Pravo pitanje je šta učimo biće koje voli kada mu pokažemo da se bol koristi kao podsetnik na mesto.

I kakav svet gradimo kada verujemo da se red može postići bez razumevanja, bez prisutnosti i bez odnosa.

Možda nas psi danas ne pozivaju da budemo mekši.

Možda nas pozivaju da budemo svesniji.

Jer telo, bilo pseće ili ljudsko, uvek pamti ono što um pokušava da opravda.

Autor kolumne: Saša Riess

📸 Instagram