Emotivna ispovest prof. dr Branimira Nestorovića o najtežim godinama: "Moj sin Uroš ima autizam“

Životna iskušenja

Prof. dr Branimir Nestorović zajedno sa suprugom Suzanom našao se pred životnim iskušenjima koja su ga, kako priznaje, zauvek promenila. 

Zdravstveni izazovi dece

Iako je u javnosti godinama prisutan kao lekar, autor i sagovornik koji pokreće mnoge teme, retko govori o periodu u kojem se njegova porodica suočila sa zdravstvenim izazovima njegove dece.

Upravo o tim događajima otvorio se u podkastu „Životna priča“.

Njegova starija ćerka Mina, kao mala, bila je kandidat za operaciju srca u inostranstvu. U trenutku kada je zemlja bila pod sankcijama, a mogućnosti odlaska na lečenje gotovo nedostižne, profesor se susreo sa strahovima koje nikada ranije nije osetio.

"To su bile teške godine. Plakao sam kad sam gledao film "Klopka", jer to je bila ta situacija: zemlja pod sankcijama, nema novca, fond ne šalje na operacije u inostranstvo... Osećaš se kao da si priteran uza zid. Nikad čovek ne zna kako bi reagovao kad bi se našao u takvoj situaciji. Na sreću, kod Mine se sve dobro završilo bez intervencije, krenulo je u dobrom pravcu, ali u takvim situacijama stvarno imaš utisak da nemaš nikakav manevarski prostor. Mislim da nisam sposoban da ubijem, nemam taj poriv u sebi, ali je veliko pitanje kako bi se ko poneo u takvoj situaciji – ispričao je prof. Nestorović u podkastu "Životna priča".

"Uroš ima autizam"

Nedugo zatim, porodica je ponovo bila pred izazovom. Kada se rodio sin Uroš, primetili su elemente iz spektra autizma i počeli da tragaju za odgovorima i razumevanjem njegovih potreba.

Profesor priznaje da je jedan od najvećih problema roditelja danas - neprihvatanje. Mnogi se, kaže, stide da priznaju dijagnozu, jer društvo često vrednuje čoveka po akademskim i profesionalnim dostignućima, a ne po kvalitetu ličnosti.

"Nama je to bilo jako stresno, jer odmah sledeće godine posle ćerke se Uroš rodio, pa otkrivamo autizam... Sve to zahteva mnogo mentalne čvrstine. Ali ja mislim da je glavni problem roditelja koji imaju decu sa autizmom što ih ne prihvataju, kao da ih se na neki način stide. Ovo društvo je naučeno da ljude valorizuje po novcu, po efikasnosti, po uspešnosti, a oni su nekako izbačeni iz trke. Zna se da deca koja imaju poremećaj iz spektra autizma neće moći da završe fakultet, da budu direktori i onda se njihovi roditelji stide da kažu da im dete ima autizam. Meni se dešavalo da dovedu dete zbog problema sa plućima i kad im kažem da dete ima elemente autizma, oni to ne vole da čuju" – navodi prof. Nestorović.

Kroz godine rada, učenja i istraživanja, shvatio je kako funkcioniše mozak osobe sa autizmom i koliko je specifičan način na koji doživljavaju svet.

"Moj sin ima fotografsko pamćenje..." - kaže Nestorović u podcastu i dodaje: 

"Uroš danas ima 30 godina i poseduje sposobnosti koje impresioniraju — seća se svih datuma, događaja i mesta, a nakon leta helikopterom iznad Londona uspeo je da nacrta gotovo celokupnu mapu grada. Njegova vizualna percepcija i detaljnost postali su njegova snaga".

Nestorović kaže da su kao roditelji dali sve od sebe da Urošu pruže život pun iskustava — vodili su ga na putovanja, uključivali u sve porodične aktivnosti i podsticali njegove talente.

"Mi smo puno radili sa njim, vodili smo ga svuda gde smo mi išli, leteo sa nama za Ameriku 11 sati avionom i bio je oduševljen. Sve što mi radimo radio je i on. Kad smo primetili da je zainteresovan za crtanje, upisali smo ga na privatne časove kod Biljane koja ga voli kao da joj je mlađi brat. Njegovi radovi su prepoznatljivi, njegove slike govore. Ja se držim one priče kad je učiteljica pitala Džona Lenona šta želi da bude kad odraste, a on joj odgovara da želi da bude srećan. Učiteljica mu kaže kako on nije razumeo pitanje, a on joj kaže kako ona nije razumela odgovor" - kaže profesor Nestorović.

Upisali su ga i na časove crtanja gde je, zahvaljujući podršci mentorke, razvio prepoznatljiv stil i pronašao način da izrazi svoj svet.

"Najvažnije od svega je da odgajaš dete koje će biti srećno..."

Time završava svoju priču, naglašavajući da uspeh nije diploma, posao ili društvena titula - već zadovoljstvo i mir koji čovek nosi u sebi.

Njegova ispovest podseća da nijedna porodica nije pošteđena izazova, ali i da svako dete, bez obzira na dijagnozu, može živeti ispunjen i srećan život uz pravu podršku i ljubav.