Dala otkaz i pas "ozdravio" iste noći: Da li naši psi umiru zbog naših života?

Kada nema drame, ali telo ipak govori

Postoje priče koje počnu tiho, skoro nezapaženo, bez velike dramaturgije i bez spoljne drame. Nema trenutka kad svet stane.

Nema velikog obraćanja javnosti. Ima samo jedna osoba, jedan pas i jedan nemir koji godinama ne popušta.

Na stolu stoje papiri sa uputima, računi od veterinara, preporuke za ishranu, suplementi, kuvari psićeve hrane, planovi za detoksikaciju, saveti stručnjaka, sve ono što bi trebalo da reši problem.

Ipak, telo jednog psa uporno reaguje istim simptomom. Godinama.

Telo psa koje godinama ponavlja isti simptom

Marija je živela u malom stanu u predgrađu. Radila je u trgovini. Redovan posao, stabilna plata, fiksno radno vreme, bez ikakvih znakova spoljne opasnosti.

Ali unutra, u prostoru koji niko ne vidi, svakodnevno se akumulirao stres. Reči izgovorene visokim tonom, uvrede prekrivene osmehom, stalno vrednovanje tuđih potreba iznad sopstvenih granica.

To je okruženje koje spolja izgleda normalno, a iznutra razgrađuje čoveka polako, kao kap koja udubljuje kamen.

U isto vreme, njen pas, mali usvojeni mešanac po imenu Džeki, ispisivao je svoju priču kroz telesni simptom koji se nikada nije zaustavljao.

Hronična dijareja. Ne nedelju dana. Ne mesec. Godinama. Sa kratkim, iluzornim pauzama kad bi sve izgledalo bolje pa se vraćalo još jače. Veterinari su menjali terapije. Analize su vraćale konfuzne rezultate.

Prehrana je bila menjana u krug. Kuvani obroci po recepturama, protokoli čišćenja organizma, kombinacije probiotika. Ništa nije davalo stabilnost.

Kao da je telo psa imalo svoju autonomnu poruku koja nije mogla da se utiša spoljnim intervencijama.

Iz perspektive veterinarske struke, ovakvi slučajevi se ponekad zavode pod kategoriju idiopatskih. To znači da uzrok postoji, ali ga ne možemo jasno definisati dostupnim alatima.

U praksi, to znači da se bavimo efektima bez pristupa uzroku. U takvoj situaciji vlasnik prolazi kroz sve faze iscrpljenosti. Od nade, preko frustracije, do rezignacije. Marija je prolazila kroz sve to.

Ali u njoj se pojavilo i još nešto. Pitanje koje većina ne želi da izgovori.

Šta ako problem nije u psu?

To pitanje se pojavilo nakon godina praćenja različitih pristupa koji povezuju emocionalna stanja sa fiziologijom.

Ne ezoterija, ne magijsko razmišljanje, nego modeli koji pokušavaju da objasne kako nervni sistem čoveka utiče na nervni sistem psa u istom kontekstu.

Poznato je da psi registruju promene srčanog ritma kod ljudi, da reaguju na kortizol, da mogu da prepoznaju mikro promene u glasu i disanju.

Ako pas može da detektuje epileptični napad pre nego čovek, ako pas može da nanjuši kancer u ranoj fazi, zašto je nemoguće da pas registruje emotivno stanje vlasnika koje se ne izražava rečima?

Ideja da emocije utiču na creva nije nova. Kod ljudi je potvrđena kroz medicinu, neurologiju i psihosomatiku. Strah zatvara stomak.

Tuga usporava varenje. Hronični stres menja mikrobiom. Ako je to moguće kod čoveka, zašto ne bi bilo moguće kod psa koji živi u istom prostoru, u istom ritmu, u istim navikama?

Nervni sistem psa je dizajniran da prati čoveka. Evolucija je od vuka napravila biće čije je preživljavanje povezano sa čovekovim stanjima.

Marija je počela da posmatra sebe. Ne da traži krivicu, nego da prati obrazac. Svaki put kad bi za vikend imala dan bez obaveza, simptomi njenog psa bi bili blaži.

Svaki put kad bi se vratila kući posle konflikta na poslu, pas bi imao jače pogoršanje. Ovaj obrazac nije dokaz. Ali jeste trag. Ako se isti trag ponavlja više puta, nije neozbiljno razmotriti mogućnost da ima značenje.

Kako teret utiče na svakog člana

U modelima sistemskog rada postoji pojam poretka harmonije. To nije filozofski konstrukt nego princip koji kaže da svako biće u sistemu treba da nosi sopstveni teret.

Kada pas preuzima teret vlasnika, bilo emocionalni ili energetski, narušava se prirodni red. Pas nema kapacitet da procesuira ono što pripada čoveku. I sistem se tada poremeti. Ishod tog poremećaja se registruje kroz ponašanje ili zdravlje.

Marija je došla do tačke kad više nije mogla da ignoriše sopstveno stanje. Počela je da štedi. Planirala je da za dva meseca napravi finansijski jastuk i da napusti posao.

Tokom tog perioda već je primećivala da joj se telo menja kada misli o odlasku. Disanje postaje dublje. Stomak se opušta. Misao o slobodi makar teoretskoj otvara prostor u telu koji je godinama bio skučen.

Kada je konačno dala otkaz, nije očekivala čudo. Vratila se kući sa jednostavnim osećajem rasterećenja. Ne ekstaza, ne euforija. Samo odsustvo pritiska.

Te noći, prvi put posle dugo vremena, Džeki nije imao dijareju. Sutradan takođe nije. I tako dan za danom. Posle niza godina, simptom se zaustavio onog dana kad se promenilo stanje u kojem živi čovek.

Postavlja se pitanje kako objasniti ovakvu promenu. Nauka ne nudi jasan odgovor jer ovaj fenomen spada između oblasti. Previše je holistički za klasičnu veterinu.

Previše fizički za psihologiju. Previše utemeljen u iskustvu da bi se odbacio. Previše neuhvatljiv da bi se proglasio pravilom. Ali ono što ostaje jeste podatak. Evidencija. Rezultat.

Promena čovekovog stanja i efekat na psa

Ovo nije poziv ljudima da daju otkaze. Ovo nije tvrdnja da se sve bolesti pasa rešavaju promenom posla. Ovo je poziv na drugačiji način razmišljanja.

Umesto isključivog fokusiranja na posledicu, postoji mogućnost da se posmatra i uzrok koji možda ne pripada psu nego čoveku. Ako pas živi u emocionalnoj klimi koja je konstantno toksična, nije li realno da će njegov nervni sistem reagovati?

Ako čovek danima ne diše do kraja, zašto očekivati da pas može da diše slobodno?

Organizam psa ne poseduje verbalni jezik da izrazi ono što oseća. Njegov jezik je telo. Kada se pojavljuju gastrointestinalni simptomi koji traju godinama, a koji variraju u zavisnosti od emocionalnog stanja okoline, to nije nevažno. To nije slučajnost koja se može odbaciti bez razmatranja. To je podatak koji zahteva da se sistem posmatra celovito. Čovek i pas nisu dva odvojena entiteta koji žive paralelno. Oni su sistem. I sistem ima svoje zakonitosti.

U kontekstu rezonance, svako biće u sistemu reaguje na najjači signal. Ako je signal strah, sistem će vibrirati u strahu. Ako je signal mir, sistem će naći svoj tempo. U Marijinom slučaju, očigledno je da je promena signala promenila dinamiku simptoma. Ne može se znati da li bi isti ishod imao neko drugi. Ali činjenica je da je imala ona.

Najveća vrednost ove priče nije u ozdravljenju psa nego u pitanju koje otvara. Šta je u našem životu toliko teško da naš pas reaguje telom?

Šta mi kao ljudi ne uspevamo da procesuiramo? Gde smo ostali u situaciji koja je prestala da bude bezbedna za naš nervni sistem?

Jer ako živimo u stanju hronične napetosti, a pas funkcioniše kao produžetak našeg nervnog sistema, onda nema razdvajanja. Ono što je naše, preliva se u njih. I obrnuto.

Marija danas živi drugačije. Ne savršeno. Ne bajkovito. Samo autentičnije. Džeki nema simptome. To ne znači da će ih zauvek biti bez.

To znači da je trenutno sistem u balansu. A balans nije stanje. Balans je odnos. Odnos između unutrašnjeg i spoljašnjeg, između čoveka i psa, između emocije i tela.

Ovo je jedna priča. Druga dolazi. U sledećoj kolumni biće reči o Snežani i njenoj kući Bobi.

Godine krvave dijareje koje su prestale nakon razvoda. Druga kuća, drugi odnos, druga dinamika. Ali isto pitanje. Ako pas reaguje na ono što živimo, šta smo spremni da promenimo da bismo im dali zdrav život?

I da li smo spremni da te promene uradimo pre nego što pas postane nosilac onoga što je naše?

Ako psi zaista nose ono što mi ne izgovaramo, onda se najveća terapija možda ne nalazi u laboratoriji, nego u istini.

Ipak nije do čipsa. Do istine je. 

Autor kolumne: Saša Riess

📸 Instagram