Kako smo od pasa napravili janičare

Psi kao ogledalo društva

Govorimo o psima, o našim najvernijim saputnicima, ali ne u romantičnom smislu na koji smo navikli.

Govorimo o tome kako smo od njih, jednog od najstarijih saveznika čoveka, stvorili sopstvene janičare. Ne u istorijskom vojnom smislu, već u simboličkom, psihološkom i sistemskom.

Stvorili smo bića koja smo odvojili od njihovog porekla, od njihovog unutrašnjeg reda, od njihove praprirode, i preoblikovali ih tako da služe našim potrebama, našim projekcijama i našim ranama. Učinili smo to pod izgovorom brige, sigurnosti, ljubavi i moderne civilizacije.

Ali rezultat nije harmonija, već duboka deformacija odnosa čoveka i psa.

Gubitak uloge, gubitak zdravlja

Kada posmatram psa u savremenom urbanom okruženju, često se pitam koliko je on još uopšte pas, a koliko je postao proizvod naših neuroza, strahova, praznina i neispunjenih potreba.

Istorijski janičari bili su deca uzeta iz svojih porodica, isčupana iz porekla, religije, kulture, pa zatim prevaspitavana da potpuno zaborave ko su bili pre nego što su postali oružje tuđe volje. Kada to prenesemo na pse, vidimo da se isti obrazac ponavlja.

Oduzeli smo im instinkt, oduzeli smo im pravo na kretanje, oduzeli smo im ulogu koja ih je milenijumima definisala kao bića koja žive u funkciji ravnoteže u prirodi. Njihova primarna svrha bila je jasna.

Da čuvaju teritoriju. Da obaveštavaju čopor. Da održavaju ritam života sela. Da love. Da pasu. Da prate čoveka kao partnera u realnom svetu, a ne u simulaciji života.

U savremenom odnosu čoveka i psa, pas je izgubio svoju svrhu. Ne zato što bića oko njega to zahtevaju, nego zato što smo mi odlučili da imenujemo novu svrhu koja odgovara našem emocionalnom deficitu.

Pas danas postoji da bi popunjavao ono što ne umemo da popunimo u ljudskim odnosima. Da bude terapija. Da bude emocionalna proteza.

Da bude živi jastuk za utehu, živi punjač za osećaj pripadanja, živi neutralizator usamljenosti, frustracije, nedovoljnosti. U tom procesu pas nestaje, a ostaje samo funkcija. Izgubljen je njegov izvorni identitet, a u tome se rađa ono što metaforički možemo nazvati janičarem.

Najbolnije je što većina ljudi misli da time pomaže psu. Ali istina je mnogo mračnija. Pas koji se više ne sme kretati slobodno i biti pas, neće razviti ni emocionalnu ni fizičku stabilnost.

On će biti frustriran, prepun napetosti, pun energetskog viška, disbalansiran u svom nervnom sistemu. To je pas koji više ne živi iz unutrašnjeg reda prirode, nego iz impulsivnih reakcija okruženja u kojem se našao.

To je pas koji se rađa i odrasta bez pojma o sopstvenoj ulozi. Pas koji veći deo života provede čekajući da mu čovek objasni šta sme, a šta ne sme.

Pas koji ne upravlja svojim telom, nego prati ili gašenjem ili eksplozijom energije. Pas koji više ne zna da bude pas, ali zna da reaguje na čovekove emocionalne poremećaje. Pas koji umesto da čuva prostor, čuva čoveka. Pas koji umesto da bira uloge, reaguje na tuđe traume.

Ogledalo čovekove prirode

U kineskoj medicini se kaže da onaj koji izgubi ulogu izgubio je zdravlje. Važi i za ljude i za životinje. Kada psu oduzmemo ulogu, oduzeli smo mu deo unutrašnjeg reda iz kojeg njegova vitalnost teče. Rezultat je pas koji je u stalnom energetskom konfliktu.

Pas koji lako plane, lako puca, lako se povlači, lako postaje reaktivan. Pas koji je istovremeno i previše i premalo. Previše energije bez strukture i premalo sigurnosti bez stabilnosti.

To je upravo psihološki obrazac janičara. Bića koja su izvučena iz svog izvora i ubačena u neprirodnu matricu odnosa, gde nauče da žive za tuđu volju i tuđu stabilnost.

U društvu smo normalizovali ekstremnu kontrolu. Ogrlice, povodci, restrikcije kretanja, zabrane socijalizacije, zabrane instinktivnog ponašanja, zabrane lajavine, zabrane udvaranja, zabrane obeležavanja teritorije.

Sve to radimo uz rečenicu da je to za njegovo dobro. Čini se kao da se bojimo da pustimo psa da bude ono što jeste. Kao roditelj koji ne sme da pusti dete da padne, pa ga drži toliko čvrsto da ono nikada ne prohoda.

U želji da psa zaštitimo od sveta, mi ga štitimo od njega samog. I tako stvaramo generacije pasa koji nikada ne nauče kako da budu stabilni jer nikada nisu imali prostor da osete sopstvenu unutrašnju motoričku inteligenciju, sopstvenu teritorijalnost i sopstvenu energetsku granicu.

Svi ovi procesi nisu samo slučajnost, već duboki odraz našeg odnosa prema sopstvenim instinktima. Јer kao što se odnosimo prema psima, tako se odnosimo prema sopstvenoj prirodnosti.

Ljudi koji se boje svoje unutrašnje snage boje se i snage psa. Ljudi koji žive u strahu od sopstvene emocionalne slobode plaše se slobode psa. Ljudi koji nisu integrisali sopstvenog unutrašnjeg vuka, ne mogu da dozvole svom psu da bude vukov potomak.

Takav čovek onda psa preobražava u prijatnog, poslušnog, funkcionalnog janičara koji mu emituje ono što on sam ne ume da oseti. Pas postaje emotivni filter i emotivni amortizer.

Onaj koji nosi tuđe tenzije, tuđe tuge, tuđe strahove i tuđe krivice.

Još jedan vid sistemske manipulacije javlja se u ideji sterilizacije kao univerzalnog rešenja. Pod maskom humane kontrole populacije krije se dublja dinamika.

Kada kažete da je jedino rešenje za psa da mu uklonimo seksualnost, mi zapravo preferiramo psa koji je oslabljen u svojoj vitalnoj osi.

Pas bez hormona je pas bez dela životne sile. Isto kao janičar koji je odvojen od svojih korena, pas je odvojen od sopstvene biološke celovitosti.

Naravno da postoje situacije gde je sterilizacija odgovorno rešenje, ali ono što živimo danas je masovna praksa koja se više ne donosi iz nužnosti nego iz komfora. Više nam odgovara pas bez strasti, bez nagona, bez nagonske energije.

Odgovara nam pas koji ne traži, ne inicira i ne preuzima. Odgovara nam pas koji se lako uklapa u naš kalup. To je janičar. Živo biće čija je snaga prilagođena potrebama onoga ko ga poseduje.

Povratak reda prirode

Sve dok mislimo da je harmonija kada pas prestane da bude pas, mi živimo u odnosu koji nije prirodan nego ideološki. Psa smo uveli u sistem koji odgovara nama, ali ne i njemu.

Držimo ga kao taoca naših ideja o redu, čistoći, miru i emocionalnom rasterećenju. A onda se čudimo kada vidimo eksploziju reaktivnosti, straha, neuroze, agresije, prekomerne emocionalne vezanosti ili potpune apatičnosti.

To nije bolest psa. To je posledica sistema koji smo mu nametnuli. Janičar nikada nije bio agresivan zato što je rođen agresivan, nego zato što je rastao u izobličenom prostoru identiteta. Isto važi i za psa koji je izgubio osećaj za svoju prirodu.

Ali postoji izlaz. Ne vraćamo psa sebi time što ga dodatno kontrolišemo, nego time što ga puštamo da ponovo oseti svoje mesto. Ne onako kako čovek definiše mesto, nego onako kako priroda definiše mesto.

To je povratak reda. Ne reda poslušnosti, nego reda koji postoji pre ljudskih pravila. Red koji kaže da svako biće ima svoju ulogu. Da svako biće ima pravo da bude ono što jeste. Da čovek nije gospodin pseće sudbine, nego partner u zajedničkom polju života.

Kada čovek zaista vidi psa, pre nego što vidi ulogu koja mu treba, tada prestaje da ga preobražava u janičara. Tada počinje da ga vraća sebi.

Pas koji je vraćen sebi postaje snažniji, stabilniji, mirniji, prisutniji i zadovoljniji. Pas tada nije produžetak čovekovog emocionalnog deficita, nego autonomno biće koje bira odnos, a ne samo reaguje na njega.

Tada čovek više ne dobija poslušnog potčinjeničkog pratioca, nego živog partnera.

Ako želimo zdrave pse, moramo prvo postati ljudi koji znaju da žive sa zdravim instinktima. Ako želimo slobodne pse, moramo postati ljudi koji umeju da žive slobodu bez straha od sopstvene snage.

Ako želimo da prestanemo da stvaramo pse janičare, moramo prestati da živimo kao ljudi koji su od svojih padova napravili svoj identitet.

Pas koji živi uz stabilnog čoveka nikada neće postati janičar. Pas koji živi uz ranjenog i izgubljenog čoveka uvek će nositi teret te izgubljenosti.

Zato se pitanje ne tiče pasa, nego nas. Pas je samo ogledalo. A u tom ogledalu vidimo sve ono od čega bežimo. I dok god bežimo od sebe, pravićemo janičare.

Kada prestanemo da bežimo, počećemo da vraćamo psima ono što im pripada. A time vraćamo i sebi ono što smo odavno izgubili.

Autor: Saša Reiss