"Dog Friendly" = "Profit Friendly"

"Dog frielndly"

U poslednje vreme, širom sveta, pa i kod nas, sve češće viđamo natpise i reklame na kojima jasno stoji "dog friendly".

Vlasnici lokala, restorana, kafića, pa čak i pojedinih zapadnih crkava, otvaraju vrata psima iskreno verujući da time čine gest ljubavi i uključenosti. Na prvi pogled, deluje kao civilizacijski napredak i znak većeg poštovanja prema životinjama.

Međutim, ako ovu pojavu posmatramo iz dublje, sistemske i suštinske perspektive odnosa čoveka i psa, ispod te naizgled sentimentalne slike krije se ozbiljna tuga i duboko nerazumevanje prirode psa.

Ono što čovek doživljava kao slobodu i zajedništvo, pas često doživljava kao izvor stresa, konfuzije i gubitka osećaja sigurnosti.

U isto vreme, pred našim očima niču koncepti „za pse“ kafići, rođendaonice, specijalni meniji i druge emotivne pozivnice.

Naizgled, sve to je posvećeno ljubavi prema psu, ali u stvarnosti predstavlja sofisticirani način da se iz džepa vlasnika, emotivno vezanog za svog psa, izvuče još koji dinar.

Pas, koji bi trebao biti biće poštovano zbog svoje prirode i jedinstvenosti, sve češće postaje samo magnet za profit i dodatnu vrednost.

Dog friendly prodavnica i scena haosa

Inspiraciju za ovu kolumnu dobio sam pre neki dan kada sam bio u jednoj prodavnici. Svedočio sam upravo toj vrsti “dog friendly” haosa.

Na prvi pogled, sve je delovalo prijatno, ljudi su ulazili sa svojim ljubimcima, osmehivali se i uživali u osećaju da su dobrodošli. Međutim, psi su brzo pokazali drugu sliku.

Par sa dva psa ušao je u prostor, dok je drugi par prolazio pored ulaza sa svojim psom. Dovoljna je bila ta mala scena susreta da jedan od manjih pasa počne da laje nekontrolisano, ne prestajući.

Vlasnici su, prirodno, postali nervozni i stidljivi. Pokušavali su da ga utišaju rečima i maženjem, ali svaki njihov pokušaj samo je pojačavao uzbuđenje psa. Njihov pogled tražio je od mene odgovor, kao da pitaju: “šta sada da radimo?”

Simptom, a ne uzrok

Ono što je ljudima izgledalo kao izolovan problem, lajanje u javnosti, za mene je bilo očigledan simptom dubljeg disbalansa. Taj pas je u svojoj porodici preuzeo ulogu vođe, donosioca odluka i zaštitnika.

Njegovo lajanje nije bilo “bezobrazno ponašanje” niti “loša navika” već logična posledica uloge koja mu nije pripadala. Kada pas oseti da je on taj koji mora da odlučuje i štiti, tada je njegov nervni sistem stalno na ivici, stalno u pripravnosti.

Naglas sam prokomentarisao:

 “Jadni psi!”

Žena mi je odgovorila: 

“Ali kod kuće je savršen. Nikad ne laje, poslušan je i miran.” Na to sam samo mirno odgovorio da, ako je kod kuće sve zaista u redu, onda bi takav balans poneli i u spoljašnji svet. Ako se problem javlja napolju, to je jasan znak da kod kuće postoji nevidljivi disbalans, samo što ga ljudi ne primećuju ili ga smatraju “normalnim”.

Iluzija “spasenih” pasa

U razgovoru je muž dodao da “tu ništa ne može da se uradi” jer su oba psa spašena i usvojena, kao da je to trajna prepreka.

Kada sam im rekao da su upravo spašeni psi često oni koji najlakše prihvate novi izvor sigurne afektivne vezanosti, delovali su iznenađeno. Psi koji su nekada živeli na ulici već znaju šta znači da se organizuje život oko jasnog reda i hijerarhije.

Njima nije strano da slede onoga ko pokaže stabilnost i odgovornost. Problem se zapravo češće javlja kod pasa koji su ceo život proveli u ljudskim kućama, jer tamo granice između ljudskog i psećeg sveta često postaju mutne.

Metoda zasnovana na ljubavi i redu

Objašnjavajući im priručnik harmonije, pokazao sam im da sve što od njih tražim nisu “trikovi” niti “dresura”, već prirodne radnje koje su psima već poznate.

Ljubaznost, mirna prisutnost, jasnoća u donošenju odluka, to su obrasci koji stvaraju harmoniju. Pas se tada vraća na svoje pravo mesto u porodici, oslobađa tereta odgovornosti i tek tada može da se smiri.

Predložio sam im da naredne dve nedelje ne vode pse u kafiće, crkve ni bilo kakva javna mesta, već da im kod kuće pokažu novi red i način odnosa.

Videlo se da su spremni da uče, a to mi je donelo radost. Nije problem u psima – problem je u ljudskom nerazumevanju šta za psa znači biti “dobrodošao”.

Psi ne poznaju koncept “izlaska”

Jedna od najvažnijih istina koju ljudi zaboravljaju jeste da psi ne razumeju naš ljudski koncept odlaska i povratka. Za psa svako novo mesto je novi svet.

Kada ga povedemo sa sobom u crkvu, kafić ili restoran, on ne oseća da “ide negde na kratko”. On oseća da se nalazi u potpuno novom prostoru, sa novim mirisima, drugim psima i ljudima, i da odmah mora da proceni gde pripada i kako da se postavi.

To je ogroman zadatak za jedno biće koje živi u sadašnjem trenutku. Za njega ne postoji mogućnost da “uživa” kao što to mi zamišljamo. On mora da mapira prostor, da se smesti u red, da odluči ko je pretnja a ko saveznik.

Sve to se dešava dok mi pijemo kafu i razgovaramo, verujući da smo psu učinili uslugu.

Profit ispred dobrobiti

Zašto onda lokali, crkve i razne ustanove promovišu sebe kao “dog friendly”? Odgovor je jednostavan: profit. Ljudi vole pse, a tamo gde su psi dobrodošli, dolazi više gostiju.

Vlasnici prostora uglavnom nemaju nameru da povrede pse, ali retko ko zaista razume šta znači kada se životinja uvodi u ljudske prostore koji nisu za nju prirodni. Dok ljudi osećaju zadovoljstvo, psi u sebi nose nemir i često prikriveni stres.

Put ljubavi i harmonije

Ako želimo istinski odnos sa psima, moramo da ih poštujemo onakvima kakvi jesu. To znači da prestanemo da ih projektujemo u ljudske uloge, dete, anđeo, partner u izlasku.

Pas je pas. Njegovo mesto je uz čoveka, ali ne u ljudskim ritualima koji ga zbunjuju i opterećuju. Ljubav prema psu nije u tome da ga vodimo svuda sa sobom, već da mu omogućimo mir, red i sigurnost.

Učenje pasa kako da budu smireni počinje od nas. Kada mi preuzmemo odgovornost za odluke, kada se postavimo kao vođe iz ljubavi, tada se pas oslobađa potrebe da laje, da kontroliše, da odlučuje.

On tada može da bude samo pas – a to je najveći dar koji mu možemo pružiti.

Vreme je za preispitivanje

Zato fenomen „dog friendly“ prostora može da se čita kao mnogo više od priče o psima. On je ogledalo našeg vremena i našeg načina da živimo, stalno verujući da činimo dobro dok zapravo hranimo sebe, stalno nazivajući to ljubavlju dok u stvari negujemo iluziju. 

Nije to priča o kafiću, ni o prodavnici, već o čoveku i njegovoj nesposobnosti da vidi drugoga onakvim kakav jeste.

Ako ovu lekciju shvatimo, onda pas postaje naš učitelj. On nas vraća istini da ljubav nije u tome da drugoga uklopimo u sopstveni svet, već da mu damo pravo na njegov. Tek tada počinje harmonija. Tek tada odnos postaje istinska veza.

U tom smislu, „dog friendly“ trend nije samo društveni fenomen, već ključ za razumevanje sveta u kojem živimo. Pokazuje nam gde projektujemo, gde brišemo druge, gde lažno nazivamo ljubavlju ono što je u stvari samo produžetak našeg JA.

Takav princip prenosi se na međuljudske odnose – kroz tu paradigmu počinjemo da posmatramo svoju decu, partnere ili prijatelje.

A možda je upravo spremnost da vidimo drugoga onakvim kakav jeste najveći dokaz da smo konačno naučili voleti.

Autor kolumne: Saša Reiss

📸 Instagram