Petar Кoprivica nije verovao u Boga, onda je otišao na Ostrog!

O manastiru Ostrog postoje mnoge priče, a jedna koja se i dan danas prepričava je o čoveku Petru Koprivici koji nije imao baš mnogo vere ali ga je muka naterala da ode u Ostrog gde je doživeo čudo - ozdravljenje ali se nije na tome završilo...



 
Priča se da je ovaj osamdesetogodišnjak, uvek kada bi to bilo moguće, putovao do Ostroga kako bi se pomolio Bogu. Dan pre Svetog Luke, redovno bi sa strahopoštovanjem prilazio ćivotu Svetog Vasilija, zahvaljujući mu što ga je u mladosti izlečio od teške bolesti.




Ovaj poznati čovek i domaćin, Petar Koprivica, postao je legenda.

Jedne godine, uoči Svetog Luke, čika Petar je ušao u kancelariju Donjeg manastira i saopštio da dolazi iz Gornjeg manastira. Nakon srdačnog pozdrava, izneo je svoju priču. "Danas je tačno 50 godina od dana kada sam bio teško bolestan i doveden kod ćivota Sv. Vasilija", rekao je. Na molbu prisutnih, čika Petar je odlučio podeliti priču o svom čudesnom isceljenju.

U svojoj mladosti, čika Petar je bio deo napredne struje i nije verovao ni u Boga ni u moć svetaca. Bio je poznat po psovkama i ruganju svetinjama. Međutim, sudbina ga je odvela drugim putem. U januaru 1920. godine, teško se razboleo, a bolest je bila neizdrživa ne samo za njega već i za njegovu porodicu. Umesto da se okrene Bogu, čika Petar je nastavljao s psovkama i bezverjem, odbijajući svaki oblik vere.

Roditelji, braća i sestre su ga uzalud odvraćali od takvog ponašanja. Bolest je postajala sve ozbiljnija, a čika Petar je počeo doživljavati grčeve. Unatoč očajničkim pokušajima lečenja kod različitih stručnjaka, situacija se nije poboljšavala, već se pogoršavala iz dana u dan. Čika Petar je bio izgubljen u beznadežnosti, a njegova porodica je gubila nadu u njegovo ozdravljenje.







U vreme tih nepodnošljivih muka, često su mi sugerisali da posetim Ostrog i obratim se Sv. Vasiliju. Dok sam mogao podnositi patnje, odbijao sam takve savete, ne verujući u njihovu vrednost.

Međutim, suočen sa bolovima i dugim boravkom u postelji, pristao sam da posetim Ostrog. Sa teškoćama, upravo na dan Sv. Vasilija, mlađi brat Luka me odveo u Gornji manastir. Pristupio sam Svetitelju, a zatim izašao napolje da malo odmorim.

Jeromonah Boris Kažanegra, kasnije iguman manastira Praskvice, saznavši o mom zdravstvenom stanju, utešio me rečima da će mi Gospod i Sveti Vasilije povratiti zdravlje ako verujem i iskreno se molim. Očitao je molitve kod ćivota Svetitelja, a noć sam proveo u crkvi, osećajući veliko olakšanje.

Sledećeg dana, sišao sam u Donji manastir gde mi je izvršeno osvećenje masla. Nakon toga, vratio sam se kući u Nikšić sa smanjenim bolovima. To stanje trajalo je nekoliko dana dok nisam u radionici primetio grešku koju je napravio brat Đorđije. U trenutku besa, počeo sam vređati ime Božije i Svetitelja. Tada su se bolovi vratili još jači nego pre posete Ostrogu. Tako sam čvrsto shvatio postojanje Boga koji nagrađuje i kažnjava.

Kajanje s suzama u očima nije bilo dovoljno da izbriše moj greh. Bolest je postajala sve teža, provelo sam četiri meseca u neizrecivim mukama. Bio sam uveren da postoji Bog, koji me uči pokajanju. Kada je došlo proleće, neodoljiva želja vodila me nazad u Ostrog.







Nakon što je prošla zima, najmlađi brat Filip me posadio na konja, i u noći stigao sam u Gornji manastir. Ponovno su mi očitane molitve, a zatim sam se spustio u Donji manastir na svetu liturgiju. Zahvaljujući milosti Božijoj, teški bolovi su nestali, i mogao sam polako hodati. To mi je dalo snage i podstaklo želju da posetim i manastir Ždrebaonik, kako bih se poklonio Sv. Arseniju.

Bog mi je dao snage da ostvarim tu želju. Iako bolovi nisu potpuno nestali, postali su podnošljivi. Pažljivo sam izbegavao uvrede prema Bogu. Nikada više nisam sumnjao u milost i kaznu Božiju, trudeći se živeti po Božijem zakonu. Molio sam se sveštenicima za potpuno ozdravljenje, a kako sam pobožno živeo, moje zdravstveno stanje se poboljšavalo.

Poželeo sam ponovno posetiti sveti Ostrog. Ovaj put me je pratila sestra. Molitva mi je ponovno pročitana pred ćivotom Sv. Vasilija. Nakon molitve, osećao sam se potpuno zdravim. Zahvalio sam Bogu i Svetitelju na isceljenju, vraćajući se kući kao ponovno rođen dušom i telom. Ta bolest se više nikada nije vratila. Ova priča o mom isceljenju dogodila se 1922. godine, i zauvek sam zahvalan Sv. Vasiliju što me je kroz bolest naučio pokajanju.

 

Aranđelovdan, dan uoči praznika i dan posle značajni su za dobra dela!