Hrana za pse se ne kupuje: zašto sam odbio da pravim “svoj brend” iako bih mogao da čitavo bogatstvo

Promena hrane nije isto što i promena odgovornosti

Ljudi mi pišu kako oni više “ne daju granule” i kako kupuju kuvano ili sirovo. I u tim rečenicama se vidi sve: čovek misli da je promenio život psa jer je promenio proizvod.

Ali poenta nije u promeni proizvoda. Poenta je u promeni odnosa prema odgovornosti.

Zato moram još jednu temu da obradim pre recepata. Jer ono što vidim u porukama je ista stara logika modernog sveta: samo mi daj nešto što mogu da kupim.

Samo mi daj nešto što mogu da platim. Samo mi daj lakši put. I to je razumljivo. Ljudi su umorni. Ljudi rade. Ljudi imaju decu. Ljudi imaju obaveze. Ali pas nije obaveza kao ostale obaveze.

Pas je biće koje zavisi od tebe. Potpuno. I zato “lakše” često znači “opasnije”. A to niko neće da čuje.

U poslednjih godinu dana pojavilo se više proizvoda nego ikad. Tržište hrane za pse bukvalno eksplodira. I ja znam zašto.

Zato što kad god neko počne da govori istinu o granulama, tržište odmah ponudi novu verziju iste stare priče.

Sad više nije “kesa granula”. Sad je “fresh”, “cooked”, “raw”, “human grade”, “chef made”, “farm to bowl”. I opet etiketa. I opet reklama.

I opet kupovina umesto odgovornosti. Ljudi se osećaju bolje jer misle da su uradili nešto veliko, a zapravo su samo prešli iz jedne industrije u drugu.

Problem nije u hrani, već u lancu koji je kontroliše

I sada dolazimo do nečega što većini ljudi nikada ne padne na pamet: nije problem samo u tome šta pas jede. Problem je u tome ko kontroliše put te hrane.

A kada ti kupuješ kuvano ili sirovo, ti kupuješ hranu koja je prošla kroz proizvodni proces, kroz pakovanje, kroz hladni lanac, kroz skladištenje, transport, prodaju. I dovoljan je jedan prekid tog lanca, jedna greška, jedan propust, jedna loša serija, i posledice postanu ogromne. Ne za jednog psa.

Za desetine, stotine, ponekad hiljade pasa. Jer industrija radi industrijski, a greška se širi industrijski.

To je razlog zašto se širom sveta vode ogromni sudski procesi protiv proizvođača hrane za pse. Zato što kad se desi, desi se masovno.

Kuvana hrana ima svoj put – i svoje rizike

Nije to problem koji se dešava “tu i tamo”. To su tragedije koje pogode talas vlasnika odjednom.

I onda tek shvatiš koliko je jedna reč “sveže kuvana” na etiketi nemoćna pred realnošću jednog dugog logističkog lanca.

Ljudi kažu: “Ali to je kuvano, to ne može da bude opasno.” Može. I te kako može. 

Kuvano se kvari. Kuvano se kontaminira. Kuvano može da bude skladišteno pogrešno. Kuvano može da izgubi hladni lanac.

Kuvano može da stoji na pogrešnoj temperaturi. Kuvano može da bude pakovano u uslovima koji nisu sterilni. Kuvano može da bude proizvod koji izgleda savršeno, miriše dobro, i ipak bude smrtonosno.

Sve što je trebalo jeste jedna tačka u lancu koja je zakazala.

I na tome se razvijaju bakterije, da ne idemo do salmonele koja je možda i najčešća ali mogu da se razvijaju i bakterije koje neće na prvi zalogaj izazvati nikakav problem, ali će vremenom uništiti mikrobiom, namnožiti se u ogromnoj meri postati štetne i "preko noći" napaviti problem iz kojeg voše nema nazad. 

Jedan od primera koji je kružio društvenim mrežama u SAD je priča vezana za brend sveže hrane, Freshpet, gde su vlasnici javno govorili o smrti svojih pasa nakon konzumacije, dok je kompanija tvrdila da se radi o dezinformacijama, i paralelno u istoriji postoje i zvanične priče o recall-u zbog potencijalne salmonele kod “Home Cooked Chicken Recipe” proizvoda.

Ali ono što je bilo najteže slušati, bila je krivica ljudi koji su govorili kako im je beskrajno žao što nisu kuvali svojim psima, taj osećaj da su mogli nešto ali nisu, ostaće gorak ukus u ustima i ne prežaljen bol u srcu: "mogao sam ali nisam!"

I zato mi je važno da kažem ono što će mnoge razočarati: niko ne može bolje od vas. Niko. Nijedan brend, nijedan “chef”, nijedna firma, nijedan marketing.

Možda mogu bolje da upakuju. Možda mogu bolje da prodaju. Možda mogu bolje da napišu priču. Ali ne mogu bolje da preuzmu odgovornost. Jer pas nije njihov. Pas je vaš.

Hrana za pse nije biznis koji želim da vodim

Ono što me je posebno iznenadilo jeste koliko me je ljudi zvalo da reklamiram hranu. Da promovišem brendove. Da stanem iza proizvoda.

Da postanem lice nečije hrane. I ne samo to. Mnogi su me zvali da im pomognem da sastave recepte. Da podelim znanje. Da zajedno pravimo “najbolju kuvanu hranu na tržištu”.

Mnogi su se čak upisali u školu sa ciljem da pokrenu sopstvene biznise proizvodnje hrane za pse, jer je tržište ogromno i izgleda kao savršena prilika.

Ali onda se desi nešto zanimljivo. Nakon dela školovanja, ili posle samo jednog ozbiljnog sastanka, ljudi shvate realnost.

Shvate da je to ogroman rizik. Shvate da je to zaista “lep biznis” ali i ogromna i krvava odgovornost. Shvate da bez obzira na finansijski model, bez obzira na potencijalnu zaradu, rizik nije vredan ulaganja.

Ne novca. Nego emocije. I odgovornosti. Jer kada praviš hranu za pse, ti doslovno držiš nečiji život u svojim rukama. A ako pogrešiš, posledice nisu “reklamacija”.

Posledice

Posledice su sahrana. I nije pitanje da li će proizvođači da pogreše, nego kada i u kojoj meri će to uticati na pse čiji su vlasnici kupili baš taj put. 

Zato sam ja bio potpuno iskren. Neću to da radim. Neću da pravim brend hrane. Neću da promovišem ničiju hranu. Neću da stanem iza proizvoda koji mora da prođe kroz lanac koji ne može biti kontrolisan.

Neću da učestvujem u industriji gde jedan propust može da ubije tuđe pse. Neću da prodajem emociju vlasnicima. Moja misija nije da zaradim na tuđoj brizi. Moja misija je da ljude probudim.

I sada dolazimo do pitanja koje svi treba da postavimo sebi: zar mislite da ja ne bih mogao da iskoristim svoj uticaj i napravim svoju hranu? Naravno da bih.

Zar mislite da ne bih mogao da zaradim? Mogao bih. Verovatno ogromno. Ali nije poenta u tome. Poenta je u tome šta je ispravno a šta nije. I zato kažem jasno: hrana za pse se ne kupuje jednostavno tako.

Ne kao “još jedan proizvod”. Ne kao “rešenje”. Ne kao “puna činija”. Pas nije kesa. Pas je život.

A sada zamislite sledeću sliku. Industrija hrane za pse je preko 500 milijardi dolara vredna globalna industrija. To nije tržište. To je imperija. I sada zamislite da te pare ostanu ljudima u džepovima.

Zamislite da vlasnici pasa umesto toga imaju znanje, sigurnost, kontrolu, zdravlje, stabilne pse, manje veterinara, manje lekova, manje hroničnih problema, manje patnje. Kako bi svet izgledao da pas ne bude potrošač industrije, nego biće koje se hrani hranom.

Zamilsite da svet zadrži u svojim džepovima 500 milijardi dolara goidšnje i usmeri ih u svoj život i svoj napredak i odnos sa psima kroz poštovanje biološke različitosti. 

Zato pre recepata moramo da završimo ovu temu do kraja. Moramo da shvatimo da je ova priča mnogo veća od izbora brenda, malog porodičnog ili nekog industrijskog giganta.

Ovo je priča o tome da li ćemo kao društvo nastaviti da kupujemo odgovornost, ili ćemo je konačno preuzeti. 

Pas nam nije dat da ga hranimo konzumerizam i pohlepu sveta. Pas nam je dat da kroz njega naučimo šta znači stvarna briga.

Sledeći put, tek sledeći put, pričaću o receptima. Pričaću o tome kako se kuva psu pravilno, stručno, bez grešaka, kako se pravi plan, kako se balansira hrana, kako se radi to što je najteže: stabilna rutina ishrane koja vraća psa u zdravlje. Ali pre toga moramo svi da priznamo jedno: nema savršene kupljene hrane.

Postoji samo savršena preuzeta odgovornost.

Čitamo se.

Autor kolumne: Saša Riess

📸 Instagram