Kad prestaneš da ćutiš: O sebi, bez izvinjenja

Sitnice koje bole

Ponekad imam utisak da sam ceo život provela pokušavajući da budem jača nego što jesam.

Da ne pokažem koliko me sitnice bole, koliko reči ostaju da odzvanjaju u meni dugo nakon što su izgovorene.

Naučila sam da se smešim kad mi se plače i da kažem „dobro sam“ čak i onda kada se u meni sve raspada.

Dobro se dobrim vraća

Istina je da se često osećam usamljeno, čak i kada nisam sama. Okružena ljudima, razgovorima, obavezama – a opet, u meni tišina.

Ona vrsta tišine koja peče. Ona u kojoj se preispitujem da li sam nekada bila nečiji prvi izbor ili samo nečija usputna stanica.

Mnogo puta sam davala više nego što sam imala. Ljubav, razumevanje, strpljenje.

Verovala sam da će se dobro dobrim vratiti, da će neko jednom videti koliko se trudim, koliko mi je stalo.

Ali često sam ostajala praznih ruku i još praznijeg srca. I nisam se ljutila na druge - ljutila sam se na sebe, jer sam dozvoljavala da me zaborave.

Moja istina

Bojim se da priznam koliko mi treba nežnost. Koliko mi fali da me neko zagrli bez pitanja, da me pogleda i kaže: „Vidim te. Znam da ti nije lako.“

Plašim se da pokažem slabost jer sam naučena da moram sve sama. A istina je da ne moram. Samo sam zaboravila kako se traži pomoć.

Ipak, uprkos svemu, nisam izgubila veru. Još uvek verujem u ljubav koja ne boli, u razgovore bez straha, u bliskost koja ne guši.

Verujem da će doći dan kada neću morati da objašnjavam zašto sam ovakva kakva jesam. Kada će me neko prihvatiti sa svim mojim lomovima, jer upravo oni čine mene.

Ovo je moja istina. Ne ulepšana, ne savršena, ali moja. I prvi put je izgovaram bez stida.