Patnja kao put ljubavi

Bežimo od patnje kao od neprijatelja, ali tek kada je priznamo, ona se pretvara u put koji nas vraća ljubavi.

Psi to znaju bolje od nas – njihov pogled nema osudu, čak ni kada boli.

Patnja: neprijatelj ili put?

Danas želim da se zadržimo kod reči koja u nama budi nelagodu: patnja. Najradije bismo je izbegli, sklonili, odgurnuli negde gde ne možemo da je vidimo, kao da ćemo time uspeti da je neutrališemo.

Ali istina je drugačija. Patnja nas nalazi i kad je ne tražimo. Ona sedi pored nas, ulazi u naše odnose, u naše telo, u naš dah. I dok je guramo od sebe, ona nas sve čvršće drži.

Možda je vreme da obrnemo pogled. Možda patnja nije neprijatelj, već put – kroz koji prolazimo ne zato što želimo, nego zato što je deo života.

Patnja u Poretku harmonije

U Poretku harmonije, patnja ima svoje mesto. Ona nije slučajna, nije kazna, nije nesreća koja se „desila“. Patnja se pojavljuje kada život traži da se nešto u nama zaustavi i pogleda.

Kada bežimo, ona postaje glasnija. Kada pristanemo da je pogledamo, počinje da se menja.

Pas kao ogledalo patnje

Pas u kući često prvi pokaže kada se patnja uvukla među ljude. On ne zna da govori našim jezikom, ali zna da pokaže kroz svoje ponašanje i telo.

Pas svojim ponašanjem ne „izmišlja“ problem – on oglašava bol koji je već prisutan. Patnja tada prestaje da bude individualna. Postaje odnos.

Pristanak, a ne snaga volje

Često mislimo da ćemo patnju prevazići snagom volje. Da ćemo se sabrati, skupiti, izdržati. Ali volja sama po sebi ne donosi mir. Ona se umara, lomi, sagoreva. Patnja se ne rastapa snagom, već pristankom.

Pristanak ne znači odobravanje niti pasivnost. On znači da kažemo:

„Da, tu si. Priznajem te.“

Kada patnji priznamo da je tu, ona prestaje da se krije, a tada prestaje i da vlada nama iz senke.

Patnja kao vrata ka ljubavi

U filozofiji Pure Love & Harmony, patnja nije kraj puta, nego vrata. Vrata kroz koja prolazimo da bismo stigli do unutrašnjeg prostora gde ljubav nije više vezana za očekivanja, nego za samu svoju suštinu.

Kroz bol se ljubav često postaje čista. Pas, koji prati čoveka kroz patnju, ne traži opravdanja – on samo jeste. I u tom „jeste“ krije se lekcija: ljubav ne prestaje zato što postoji bol. Naprotiv, kroz bol ljubav postaje istinska.

Pas i ogledalo ljudske patnje

Mnogi ljudi pitaju: „Zašto psi pate? Oni ne zaslužuju bol.“ Istina je da pas nije samo individua – on je deo odnosa, deo porodice.

On nosi ono što drugi ne mogu. Njegova patnja često postaje ogledalo naše patnje. On pokazuje ono što skrivamo.

Kada priznamo svoju bol i bol psa, patnja postaje put povezivanja. Ne nešto što razdvaja, već nešto što nas vodi jedne ka drugima.

Škola tišine i prisutnosti

Patnja kao put nije laka. Ona nas uči tišini. Uči nas da se spustimo ispod reči i objašnjenja, da odustanemo od potrebe da sve popravimo i da jednostavno budemo prisutni.

Život nije samo radost i usponi, već i padovi, praznine i krajnosti.

U toj školi, pas je učitelj. Njegov pogled nema osudu. Kada pati, ne pita „zašto baš ja“. On jednostavno ide kroz to.

Kada ga izgubimo, on ne ostavlja osudu, već prostor da se zapitamo gde smo i mi u svom odnosu sa životom.

Patnja zauzima svoje mesto

U Poretku harmonije, patnja zauzima mesto koje joj pripada. Ne više skrivena, ne više prognana. Kada kažemo „da“ patnji, otvaramo vrata miru. Jer iza bola dolazi tišina. U toj tišini otkrivamo da nismo sami.

Treći talas evolucije pasa upravo tu dobija svoj puni smisao. U prvom talasu gledali smo pse kao heroje koji nas štite. U drugom talasu pretvarali smo ih u slike naših želja.

U trećem talasu, oni postaju naši saputnici u harmoniji, i kroz radost i kroz patnju. Oni nas uče da ljubav nije uvek laka, ali da kroz bol može da postane istinita.

Zaključak

Patnja nije kraj, već put. Put koji nas vodi kroz tamu da bismo pronašli svetlo. Put koji nas uči da ljubav i bol nisu suprotnosti, već dve strane istog života.

Patnja nas može učiniti ogorčenima, ali kada na nju pristanemo, ona nas može učiniti nežnima. A nežnost, u svetu koji stalno traži snagu, možda je najveća hrabrost od svih.

U priznanju svega što jeste, i radosti i bola, otvaramo prostor za istinsku harmoniju. A tada pas više nije samo pas. On je vodič, podsetnik da smo već u toku života i da nam preostaje samo jedno: da kažemo „da životu“.

Autor kolumne: Saša Reiss