Radivoje Mirković: "Polomio sam kičmu, karlicu, sve živo – ali sam pobedio borbom i verom"

Četiri meseca bio u komi

Četiri meseca proveo je u komi, a više od osam meseci u Urgentnom centru.

Gostujući u emisiji „Žena za sva vremena“ na televiziji K1, govorio je o danu koji mu je potpuno promenio život, ali i o snazi i borbi koja ga je podigla na noge.

„Glavni ortoped mi je rekao da nikada više neću hodati, a moji lekari su mi govorili da isključivo od mene zavisi” - kazao je na početku Radivoje, a potom objasnio i kako je došlo do nesreće:

“Podleteo sam motorom pod kamion pre 11 godina. Krenuo sam na trening, nisam brzo vozio – oko 90 km/h, ali nisam gledao uopšte. Gledao sam neku kapljicu na bermudama i nisam video da je čovek stao sa kamionom da pita nešto u servisu. Od Železnika ka Čukaričkoj padini... i kada sam podigao glavu, on je bio tu blizu. Ukočio sam, bio je pešački prelaz i jednostavno nisam vodio računa. Ja sam kriv. Iskliznuo mi je motor i podleteo sam.“ - objašnjava.

„Jeste mi teško da se sećam tog dana, ali želim da pomognem ljudima da ne prave grešku kao ja. Poslednje čega se sećam je kapljica na bermudama. Nakon nesreće, prepoznao sam glas doktorke Verice iz Hitne pomoći – s njom sam odrastao. Sirena me probudila na 15-20 sekundi, kao da ti je nešto toplo, same ti se oči sklapaju. Sećam se da su trčali sa mnom u Urgentni i da sam vikao ‘Toške’, a onda od nenormalnog bola opet sam se onesvestio. Polomio sam kičmu, karlicu, sve živo. U tom momentu sam imao 31 godinu. Četiri i po meseca je bila borba da li ću preživeti. Nisam tada imao porodicu, mislim na ženu i dete. Moji su svaki dan bili kod mene.“

„Kada sam izašao iz kome, imao sam amneziju – nisam znao ko sam i kako se zovem. Imao sam 33 totalne anestezije za 77 dana, a ljudi umiru posle 15. Nisam prepoznao ni majku. Doktorka Vanja mi je najviše pomogla, taj njen miran glas. Pamćenje mi se vratilo posle par meseci, svi su vežbali sa mnom. Morao sam da treniram mozak, jedno po jedno se vraćalo.“

Povrede nakon nesreće

„Puko mi je pršljen i karlica, leva noga mi je bila potpuno dislocirana. Sad nosim steznik. Imao sam šipke svuda, pa su mi i to posle skinuli. Osam i po meseci sam bio u bolnici. Posle toga sam bio u Seltersu, a zatim godinu dana kod kuće sa fizioterapeutom. Borio sam se svaki dan. Prvi put kada sam video motor posle nesreće, počeo sam da se tresem. Dao sam majci reč da više nikad neću sesti na motor.“

Ono što ga je najviše pogodilo nakon nesreće bila su iskustva sa ljudima:

„Mnogi su me razočarali, ali su me neki oduševili” - kazao je i naglašava: 

„. Borba je u glavi – moraš da budeš svestan situacije i da se ne vraćaš na to šta je bilo.“ - kazao je Radivoje i dodaje da danas pomaže mladim ljudima koji imaju posledice nesreće.

“Stalno im govorim da je volja najvažnija. Granice ljudske izdržljivosti su granice ljudskog uma” - zaključio je.