Danas želim da zagrebemo ispod površine i pogledamo kako afektivne vezanosti – posebno one najdublje, s našim majkama, utiču na to kako se povezujemo s našim psima, tim vernim saputnicima koji često postaju ogledalo naših unutrašnjih borbi. Znam da razgovor o porodičnim odnosima i emocionalnim ranama može biti težak, pa vas molim da uzmete ovo čitanje u svom ritmu. Ako osetite da vam je potrebna pauza, slobodno je uzmite, ovaj tekst je napisao sam sa puno razumevanja prema svakom ko nosi svoje tihe terete. Hajde da zajedno istražimo kako nas odnos s majkom, često obojen složenošću i bolom, oblikuje u načinu na koji volimo i brinemo o našim psima.
Povezane vesti
Nežni saputnici u našem životu
Psi su često prvi svedoci naših najtiših trenutaka. Oni su tu kada se smejemo, kada plačemo, kada se borimo s tišinom u sebi. Njihov pogled, toplo mahanje repom ili tiho prisustvo pored nas mogu biti uteha koju ne možemo naći drugde. Ovaj odnos nije samo slučajan, on je duboko ukorenjen u našoj potrebi za povezanošću. Ako ste ikada osetili da vas pas razume bez reči, znate o čemu govorim. Oni postaju deo naše porodice, našeg emocionalnog života, i kroz tu vezu mi ne samo da dajemo, već i primamo nešto dragoceno: osećaj pripadanja.U prethodnim razgovorima na ovim stranicama, dotakli smo se toga kako naš pristup psima – bilo kroz kaznu ili harmoniju – može uticati na njihovo ponašanje i unutrašnje stanje. Danas želim da idemo korak dalje, ali s puno nežnosti, i da pogledamo kako ti odnosi odražavaju naše sopstvene emocionalne obrasce. Kako nas je svet oblikovao, i kako to oblikovanje preliva na naše pse? Ovo nije priča o krivici ili sudu, već o razumevanju – prema sebi i prema onima s kojima delimo život.Šta su afektivne vezanosti?
Afektivne vezanosti su emocionalne veze koje stvaramo s drugima, a koje nam pružaju sigurnost, utehu i osećaj da nismo sami. One počinju u najranijem detinjstvu, kroz odnose s roditeljima ili starateljima, i oblikuju način na koji kasnije volimo, verujemo i tražimo blizinu. Ako ste ikada osetili da je teško poveriti se drugima ili da se previše brinete za one koje volite, to može biti odraz tih ranih veza. I to je u redu, svi nosimo svoje priče, i svaka od njih je važna.Kada govorimo o psima, oni često postaju naša "sigurna baza". Njihova bezuslovna ljubav – način na koji nas dočekuju bez osude, bez očekivanja – može biti lek za rane koje nosimo. Oni ne traže objašnjenja, ne postavljaju pitanja; oni su jednostavno tu. Ali, isto tako, mi na njih projektujemo svoje potrebe, strahove i načine na koje smo naučili da volimo. Ako smo odrastali u okruženju gde je ljubav dolazila s uslovima, možda ćemo i od psa očekivati savršenu poslušnost. Ako smo naučili da se bojimo gubitka, možda ćemo preterano štititi našeg psa, čak i kada to nije potrebno. Ovo nije nešto za šta treba da se krivimo, to je samo odraz onoga što nosimo u sebi.Slomljeno polje dečije ljubavi: Kako nas odnos s majkom oblikuje
Odnos s majkom, taj prvi i najintimniji kontakt, nije uvek idiličan, iako društvo često insistira da mora biti. Koncept koji nazivam "Broken Mother Field”, slomljeno polje majčinske veze , odnosi se na činjenicu da mnogi od nas nose rane iz tog odnosa, bilo zbog odsustva, preterane kontrole, emocionalne nedostupnosti ili čak traume. Ovo nije optužba prema majkama; one su često same žrtve svojih okolnosti, svojih prošlosti. Ali, moramo priznati da nas taj odnos oblikuje na načine koje ne možemo ignorisati, i da se to preliva na sve naše veze, uključujući i one s našim psima.Ako je majčinska veza bila obojena strahom od odbacivanja, možda ćemo se preterano truditi da naš pas "ne ode", često koristeći kontrolu umesto poverenja. Ako je majčinska ljubav bila uslovna, možda ćemo od psa očekivati da "zasluži" našu naklonost kroz savršeno ponašanje, što vodi ka kazni umesto razumevanja. Ovo nije lako priznati, i znam da za neke od vas ova tema može izazvati bol. Ali, suočavanje s tim ranama, makar u tišini svog srca, može biti prvi korak ka oslobađanju ne samo za nas, već i za naše pse, koji često nose teret naših neizgovorenih emocija.Kako nas svet oblikuje kroz odnose s psima
Način na koji se vezujemo za pse nije samo lični izbor; on je duboko povezan s društvom i kulturom u kojoj živimo. U nekim sredinama, psi su viđeni kao alati – čuvari, radnici, bića koja moraju biti pod kontrolom. U takvim okruženjima, kazna može biti uobičajen način "oblikovanja" psa, što odražava širi stav prema odnosima, kontrola umesto razumevanja. U drugim kulturama, psi su ravnopravni članovi porodice, i odnos s njima temelji se na empatiji i zajedništvu. Ovo nije pitanje "pravog" ili "pogrešnog" to je pitanje onoga što smo naučili, onoga što nas je oblikovalo.Zanimljivo je da nauka pokazuje kako ovi odnosi utiču na nas na biološkom nivou. Kada mazimo psa ili se igramo s njim, kod nas i kod njih oslobađa se oksitocin, hormon koji jača osećaj povezanosti i smanjuje stres. Ovo nije samo osećaj, to je fizička promena koja se dešava u našim telima. Dakle, veza s psima nije samo emocionalna; ona je i duboko fiziološka, i može nas lečiti na načine koje možda ne primećujemo odmah. Ali, isto tako, ako u taj odnos unosimo strah ili kontrolu, možemo izazvati suprotan efekat, stres, napetost, i za nas i za naše pse.Pas kao ogledalo naših strahova i ljubavi
Hajde da pogledamo jednu priču koja pokazuje kako afektivna veza s psom može biti i lekovita i izazovna. Zovem je Ana, iako to nije njeno pravo ime, jer želim da zaštitim njenu privatnost. Ana je odrastala u porodici gde je disciplina bila stroga, a emocije su se često potiskivale. Kada je dobila psa, malog mešanca po imenu Max, nesvesno je prenela taj obrazac na njega. Svaki put kada bi Max napravio neku "grešku" poput lajanja ili žvakanja cipela, Ana bi reagovala oštro, vičući ili ga izolirajući u drugu sobu. Nije to radila iz zlobe; to je bio jedini način na koji je znala da "popravi" stvari, jer je tako naučila u detinjstvu.Ali Max je počeo da se menja. Postao je povučen, prestao je da maše repom kada bi Ana ušla u sobu, i često bi se skrivao ispod stola. Ana je osetila krivicu, ali nije znala šta da radi. Kroz razgovore i rad na sebi, počela je da shvata da Max nije samo pas koji "ne sluša" – on je ogledalo njenog unutrašnjeg stanja. Njen strah od gubitka kontrole, naučen u detinjstvu, prelivao se na njega. Kada je počela da menja pristup, da koristi strpljenje, nagrade i nežne reči umesto kazne – Max se polako vratio. Počeo je da trči prema njoj, da se igra, da pokazuje radost. Ana je shvatila da nije samo Max postao srećniji, i ona je počela da se oseća lakše, kao da je pustila teret koji je nosila godinama.Ova priča nije jedinstvena. Mnogi od nas nose obrasce iz prošlosti koji utiču na to kako se odnosimo prema psima. Ako ste ikada osetili da vaš pas "ne sluša" ili da ne možete da uspostavite vezu s njim, možda je vredno zapitati se, šta ja nosim u sebi što se odražava na njega? Ovo nije pitanje koje traži krivicu, već razumevanje. Svi mi učimo, rastemo, i imamo pravo da pravimo greške dok tražimo bolji put.
Foto: Freepik.com
Da li mi oblikujemo pse ili oni nas?
Afektivna veza s psima je dvosmerna ulica. Psi reaguju na naše emocije, kada smo pod stresom, oni to osećaju i često postaju anksiozni; kada smo smireni, oni postaju naši saputnici u miru. Ali isto tako, oni nas uče. Njihova bezuslovna ljubav može nas podsetiti na to kako izgleda voleti bez očekivanja, kako izgleda biti prisutan u trenutku. Ako ste ikada osetili da vas pas "razume" bolje nego ljudi, možda je to zato što on ne sudi, ne analizira, on jednostavno jeste.Pitanje je – da li mi oblikujemo njihov svet kroz naše ponašanje, ili oni oblikuju nas, učeći nas empatiji i bezuslovnoj ljubavi? Mislim da je odgovor – i jedno i drugo. Mi donosimo svoje priče, svoje strahove i svoje nade u odnos s psima, i oni to odražavaju. Ali isto tako, oni nam nude priliku da se promenimo, da naučimo nov način povezivanja, da se oslobodimo starih obrazaca koji nas možda drže zarobljene. Ovo nije lako putovanje, i znam da za neke od vas može biti bolno suočiti se s tim unutrašnjim ogledalom. Ali, korak po korak, uz nežnost prema sebi, možemo pronaći put ka dubljoj vezi, i s našim psima i s nama samima.Put ka dubljoj vezi: Harmonija umesto kontrole ljubavi.
Ako želite da negujete afektivnu vezu s vašim psom na zdrav način, želim da podelim nekoliko nežnih saveta koji mogu pomoći. Prvo, budite strpljivi – prema psu, ali i prema sebi. Ako osetite frustraciju kada pas ne "sluša", uzmite trenutak da udahnete duboko i zapitate se šta vas zaista uznemirava. Možda to nije pas, već nešto dublje u vama. Drugo, koristite nagrade i pohvale umesto kazne, neka vaš pas zna da je voljen, čak i kada greši. Treće, posvetite vreme zajedničkim trenucima – šetnja, igra ili jednostavno sedenje zajedno mogu izgraditi poverenje koje leči oboje.Neka ovi saveti budu samo početak. Ako osetite da vam je teško da se povežete s psom ili da se suočite s emocijama koje taj odnos izaziva, znajte da niste sami. Traženje podrške, bilo kroz razgovor s prijateljem, stručnjakom ili čak čitanje o ovim temama, može biti korak ka miru. Negujući harmoničan odnos s psima, zapravo negujemo i sebe. Učimo kako da volimo, kako da se suočimo s ranama iz prošlosti i kako da budemo prisutni u sadašnjem trenutku.Kako mislite da vaš odnos s majkom utiče na način na koji gradite vezu sa psima?
