Majstori tišine
Postoji bol koji ne možemo objasniti, ali ga osećamo celim bićem. I postoji ljubav koja ne zahteva reči da bi se izrazila - samo prisustvo, pogled, tišina. Psi su majstori te tišine. Oni ne govore našim jezikom, ali razumeju ono što mi ne smemo da priznamo. Možda nas zato njihova patnja toliko i boli – jer nas vole čak i kada mi to sebi ne možemo da dopustimo.Povezane vesti
Jedan pas, jedno pitanje i jedan čovek: Aleksandar i njegov zlatni retriver
Upoznali smo se tokom serije mojih seminara Poretka harmonije u Australiji. Aleksandar je došao na konsultaciju nakon što su iscrpljene sve konvencionalne metode lečenja. Njegov pas imao je epilepsiju.I to ne povremene napade - već svakodnevne, iscrpljujuće krize koje ni terapija više nije uspevala da kontroliše. Bio je na ivici da prihvati ono što mu je veterinar predložio kao poslednju opciju: eutanaziju.Ali nešto u njemu se još borilo. I možda baš to nešto - ona tanka nit nade - bila je dovoljna da se sretnemo.Pokušao je da mi objasni tok bolesti. Njegov retriver bio je deo njihove porodice osam godina. Napadi su na početku bili retki, ali su s vremenom postajali sve učestaliji.Njegov glas, inače snažan i kontrolisan, u jednom trenutku se zatrese dok mi je pričao o tome kako je gledao svog psa kako se grči na podu, bespomoćan da išta učini.Upitao sam ga: „Kada je pas došao u vaš život?“ I tiho dodao: „Šta se tada dešavalo u porodici?“Zbunjeno me je pogledao. Nije video vezu između mog pitanja i problema njegovog psa. Hteo je da pričamo o psu - o simptomima, o lekovima, o režimu ishrane.Ali psi ne pričaju o lekovima. Oni pričaju o nama.
Preporučene vesti
Kad pas postane most između prošlosti i neizgovorenih tajni
Aleksandar je bio razveden. Njegova bivša supruga je, u pokušaju da uteši dete nakon razvoda, kupila psa. Dete se odmah vezalo za njega. I pas je, kako je rekao, postao zaštitnik - najpre nežan, a onda sve više napet, nemiran, reaktivan, pa čak i agresivan. Kada su počeli prvi napadi, pas je premešten kod Aleksandra i od tada su nerazdvojni. Pas kao da je neka veza sa detetom koje i ne viđa toliko često.Odatle počinje priča koju nisam slušao samo u rečima, već u tišini i u pauzama između njih.Nisam znao šta tražim, ali sam se prepustio. Osetio sam da postoji nešto neizgovoreno. Ne nužno u vezi sa psom, već u vezi sa čovekom koji je ispred mene sedeo, stisnutih šaka i savršeno kontrolisane posture. Kao da je nosio težinu koju nije mogao da podeli ni sa kim. Pitao sam ga: „Da li postoji nešto što nikada nikome niste rekli?“Ćutao je. Nije me odbio. Samo je gledao kroz prozor. I onda, tiho, kao da sam sebi priča:„Bilo je to... ubrzo nakon razvoda, kada smo pokušali još jednom da uredimo brak, ostala je trudna, kao da je namerno to uradila. Zamolio sam je da abortira dete. Nije želela. Ja sam to tražio od nje. Nisam bio spreman da budem otac tada, pod takvim okolnostima. Mislio sam da će tako svima biti lakše. Ali ovo nikada nikome nisam rekao. Čak ni sebi. Ni dan-danas ne smem da priznam šta sam uradio.“U tom trenutku nisam više slušao njega. Osetio sam kako taj bol u njemu polako počinje da raste i da ga obuzima. Tada sam već imao iskustva u radu u polju harmonije i mogao sam samo da budem tu za njega. Sve ostalo bio je njegov proces – suočavanje sa davno prekinutim pokretom duše, oca za detetom kojeg nema. To je bio bol koji nije imao pravo da bude. I kao takav, morao je negde da ostane zabeležen. Ispoljio se kroz lojalnost onoga koji ga je najviše voleo – njegovog psa.
Bert Hellinger je zapisao
„Pas kao član sistema ponekad pokazuje ono što ljudi pokušavaju da sakriju. On ne nosi krivicu, ali nosi posledice.“Epileptični napadi retrivera bili su, u svetlu ove spoznaje, jezik istine. Telo koje vrišti umesto onog koji bol prikriva ćutanjem. Iako sam znao da je pred nama dug put, znao sam i da je ovaj trenutak bio ključan.„Šta god da je istina, ima pravo da bude“, rekao sam mu. „Ona postoji i kada je ne priznamo. A što je više potiskujemo, ona će snažnije da govori. Kroz nas, kroz našu decu i kroz naše pse.“Taj susret kao da je odmah doneo „čudo“. Tu, dok smo sedeli, njegov pas bio je sa nama. Spokojno je spavao, ležeći između nas. U jednom trenutku Aleksandar se uhvatio za glavu i jako počeo da plače – naglas. Posmatrao sam ga sa nekim čudnim mirom koji je prožimao sobu i koji njegovi jecaji nisu remetili - čak su tom miru davali jednu posebnu dubinu. Dok je glasno plakao i ridao, njegov pas mirno je spavao. Nije ni jednom podigao glavu, nije ga ni pogledao. Samo je mirno spavao. U nekom čudnom svetlu, i Aleksandar je bio miran, iako se sa njegovog muževnog lica slivao okean suza.Aleksandar je otvorio vrata istini. Počeo je da priznaje ono što je dugo sakrivao: osećaj krivice, stida i težinu odgovornosti. Prestao je da traži odgovore u psu. Počeo je da ih traži u sebi. U jednom trenutku, kada se malo umirio, odjednom je postao ponovo vidno uznemiren. Pitao sam ga kako se oseća. Rekao je: „Sve je u redu, možda čak i previše.“ Nisam to razumeo odmah, ali mi je ubrzo objasnio: „Ovde sam kod vas već dva sata, a Niko (njegov retriver) nije imao nijedan napad. Nikad ga nisam video da ovako mirno spava.“Tu smo završili naš sastanak i više se nismo čuli, sve dok se godinu dana kasnije, potpuno nenadano, moj telefon nije oglasio. Bio sam u Beogradu, na proslavi diplomskog rada mojih studenata. Kroz buku muzike jedva sam uspeo da razaznam o kome je reč:„Saša, desilo se čudo. Niko skoro da nema napade. Toliko su retki da skoro i ne pijemo nikakvu terapiju. Niko ne može da objasni ovaj zaokret. Veterinari ne veruju da je ovo uopšte moguće. Sa druge strane, imam divan odnos sa ćerkicom. I ja i moja bivša supruga postali smo jako bliski – kao roditelji našem detetu. A oboje imamo i svoje druge veze. Ja ne znam kako da ti se zahvalim.“
"U službi ljubavi"
Sreli smo se sledećeg dana - zvao me je iz Beograda, bio je poslovno tu i želeo da se vidimo. Tada mi je ispričao kako je, posle nekog vremena od radionice, bio kod veterinara na redovnoj kontroli. Dok je pas bio na vađenju krvi, sedeo je pored žene koja je tiho jecala. Pitao je o čemu se radi…Rekla je da je dovela psa na uspavljivanje i čeka da je pozovu da se oprosti od njega. Dali su mu sedativ jer je imao jake napade, a ona čeka. Tiho je kroz plač rekla: „Pas ima epilepsiju. Ništa više ne pomaže.“„Krenuo sam da joj kažem kroz šta sam ja prošao“, rekao je Aleksandar: "Ali su je u tom trenutku pozvali. Zaustavio sam se. Zanemeo. Video sam sebe, pre nekoliko meseci. I samo sam pomislio – umreće mi možda na rukama, ali ga neću uspavati. Danas imam srećnog i veselog psa koji je imao deset napada dnevno. Sada ima jedan u dva meseca. I to – verovao ili ne – mogu da predvidim. Znam kad zadržim u sebi neki gnev ili bes, kada ne kažem kolegama da nisu u pravu, kada prećutim sopstvene emocije zato što me je sramota.“Ne postoji ništa mistično u ovim procesima. Sve je sistemski. I sve je, kako Hellinger kaže, „u službi ljubavi“. Ljubavi koja želi da sve pripada. Da sve bude priznato. Da sve ima svoje mesto.Kako doživljavate vezu između ljudi i njihovih pasa u teškim životnim trenucima?
