"Ja sam ceo život čekao vas": Ispovesti koje su rasplakale sve - Ana je prošla 11 VTO, Nikola pobedio rak, a onda je sudbina umešala prste

U emisiji Žena za sva vremena na televiziji K1 televizija, Ana i Nikola podelili su svoje potresne i inspirativne priče o usvajanju dece, borbi sa neplodnošću i veri koja ih je vodila kroz najteže životne trenutke.

Ana i njen suprug Rale usvojili su dva dečaka, a njena ispovest dirnula je mnoge:

“Punih pet godina imam najlepšu titulu života. Titula supruge i majke su titule života za mene. Osećaj je neverovatan. Sve što sam poželela u životu je stalo u te dve titule. Krenuli smo na period adaptacije kod hranitelja. Seli smo u auto i samo čujete pozadi pitanje: ‘Kako mi vas možemo da zovemo?’, suprug je smišljao neke nadimke, imena, a najmlađi sin pita: ‘Je l’ možemo da vas zovemo mama i tata?’. I onda je trebalo voziti dalje, iskontrolisati emocije koje su prilično iskrene i baš jake” - kazala je Ana i otkrila šta je zamišljala pre nego što je usvojila dva dečaka.

“Kuću punu smeha i radosti, ništa drugačije nego što je danas. Kao da će to svakog trenutka da se desi, kao da samo što se nije desilo, nikada nismo sedeli i tugovali, nismo davali sebi vremena za tako nešto. Znali smo da ćemo imati decu, kada? Biće, nismo se opterećivali kada. Živeli smo i proživljavali sve što par treba da proživi pre nego što deca dođu” - kazala je.

11 vantelesnih oplodnji

Put do roditeljstva za Anu bio je izuzetno težak:

“Da me neko ne shvati pogrešno. 11 je previše, za organizam posebno. Jer kada prođe sve to vi treba da nastavite normalan život, treba da se sačuvate. Ja sam mislila idemo da odradimo prvu i to je to, ja sam trudna. Kada prvi put nije uspelo, bio je veliki šok za mene. Mislila sam da je to nemoguće. Drugi put je suprug imao veliki stres, šok. Ja sam nastavila ka tome, imala sam u glavi da moramo da pobedimo. Mi smo o usvajanju pričali i dok smo se zabavljali. Ako budemo imali našu biološku decu, ne znajući da postoji problem, da ćemo svakako usvojiti decu. U jednom momentu mi je Rale rekao da porazgovaramo, rekao mi je da mu trebam zdrava za ceo život, sutra zdrava majka svojoj deci. U tom momentu nikakve najave da će biti dece. Rekao je da je dosta. Mi smo išli na VTO i predali smo papire za usvajanje” - kazala je Ana.

Nikola i njegova supruga Jelena usvojili su devojčicu, a njegova priča nosi posebnu težinu zbog borbe sa teškom bolešću.

“Kod mene je 13 godina, bila je mala, tako da 13 godina slušam ‘tata’. Rasla je sa tim, od početka nas zove mama i tata. Meni je falio zagrljaj. Kada zagrlim ženu da još neko bude između nas. To je meni ono što je najviše falilo. Znao sam da će se to jednog dana ostvariti, nisam znao kada, ali dočekao sam” - kaže Nikola.

Bolest i surova realnost

Nikola se u 25. godini razboleo od opake bolesti. Nakon borbe sa karcinomom, stigla je teška dijagnoza:

“Pošto smo supruga i ja prošli sve to i čekate jedan određeni period da se očistite od hemoterapije ili već šta, da se to utvrdi da je sve kako treba i u jednom trenutku smo hteli da zasnujemo porodicu. Krenuli smo na kontrole i nisu bili dobri rezultati, zato što je meni konstatovana azospermija posle hemoterapije i zračenja, rađena je biopsija, posle toga su me lekari pozvali i rekli da nikada neću moći da imam decu. Rekli su mi da se oprostim od toga da mogu biti biološki otac i da nađem neku alternativu” - kazao je Nikola.

“To mi je bio jedan od najgorih trenutaka u životu, kada vam tako nešto saopšte, jer sam ja uvek maštao o troje dece. To je neki moj san bio. Uzdrmate se, to je veliki udarac za čoveka, ali onda se konsolidujete i krenete napred. Nisam to prihvatio nikad. Koristio sam svašta, išlo se do jednog trenutka kada sam shvatio da mi se život pretvorio u to, kada ću da popijem čaj, lekove. Odlučio sam da živim i da nađemo drugu alternativu za to. Imali smo alternativu da supruga rodi dete donora, i druga varijanta je usvajanje. Moja supruga je rekla da želi da budemo ravnopravni u borbi i odlučili smo se za usvajanje” - priča Nikola i opisuje trenutak kada je supruzi rekao da boluje od karcinoma.

“Tada smo se zabavljali i ona mi kaže: hajde da se uzmemo. Došao sam kući i rekao da imam jednu dobru i jednu lošu vest. Dobra je da se ženim, a loša ne znam koliko ću dugo da budem u braku. Moja žena je najbolja žena na svetu i ta energija je mene grunula da pobedim sve bolesti ovog sveta.” - kazao je.

Nikola opisuje i sa kakvim mislima je legao u krevet svako veče:

“Svako veče gledate onu terapiju koja kaplje, ne znate da li ćete sutra ustati, ali meni je slika kako ja držim ženu u zagrljaju u onoj ljuljašci ispred jednog velikog tremа na kući, sa strane se igraju naša deca, golubarnik i pas i rekao sam sebi da ću ostvariti tu sliku, iako sam blizu toga da je i u ovom trenutku ostvarim” - kazao je Nikola.

“Ja sam prvi pomenuo usvajanje, jer sam gledao svu decu oko sebe i rekao sam da mi treba ta ljubav. Shvatio sam da mi nije bitno da li je moje, to mi je trebalo. Onda sam razgovarao sa suprugom".

Ana i Nikola su opisali proceduru za usvajanje

“Otišla sam do Centra za socijalni rad. Narednog dana smo krenuli da skupljamo papire. Po zakonu, neka uverenja i papiri koji treba da se skupe se proveravaju, što potpuno opravdavam jer dobijate decu o kojoj treba da brinete. Vi morate da znate kome dajete tu decu. Nakon skupljene dokumentacije, predali smo papire, onda se formira tim koji će voditi naš predmet. Onda sledi prvi razgovor, gde vi pričate o sebi. Završila sam intervju rečenicom koja me drži i dan-danas: ‘Sreća je najlepša kada se podeli sa drugima’. Nakon toga ide škola roditeljstva, kako bismo bili upoznati sa tim šta možemo da očekujemo, u kakvom stanju deca mogu da budu i sa čim možemo da se susretnemo. Onda se ulazi u registar potencijalnih roditelja i čekate poziv koji menja sve” - kazala je Ana.

Nikola je opisao i prvi trenutak kada su pozvani da su ušli u uži izbor:

“Meni je to najupečatljiviji trenutak jer se u tom momentu nalazimo pod Ostrogom. Nalazili smo se kraj moštiju Svetog Vasilija. 1. jula 2013. smo izašli na listu usvojitelja, 14. jula smo otišli do moštiju Svetog Vasilija, očitana nam je molitva od strane monaha, ja sam iskoračio iz kivota Svetog Vasilija i meni je zazvonio telefon. Bio sam prvo u šoku, supruga me je napala što nisam ugasio ton, u svetinji smo, da se ne javljam. Kazali su da smo izabrani u uži izbor i kada možemo da dođemo da razgovaramo dalje. Supruga i ja smo vernici. U svemu ovome najveći saveznik mi je bio Sveti Vasilije. Tada sam već znao da je to to.”

Ana je ispričala iskustvo nje i njenog supruga:

“Nama je prvi poziv bio isto za dva dečaka. Osećaj je bio isti kao prva vantelesna. Mi ćemo da odemo, sve će da bude ok, uspećemo. Mi smo 4,5 sata proveli na razgovoru i u jednom trenutku mi se činilo da tim ne želi da nas pusti. Izašli smo posle razgovora i bili smo van sebe od sreće. Centar zadržava pravo da vam ne javi ako niste odabrani kao par” - kazala je Ana i opisala momenat kada su ušli u uži izbor za dečake koje su usvojili.

“Zvala nas je naša socijalna radnica i saopštila nam da imaju dva dečaka za nas od 10 i 12 godina. U sekundi sam rekla da smo zainteresovani. Ona je meni nešto dalje pričala, ali ja ništa od toga nisam čula. Spustila sam slušalicu, pozvala Raleta i rekla mu da smo pozvani. Rekao je dobro, nije pitao za šta, pitao me samo kad idemo. Sledeći poziv je bio upućen mojim roditeljima. Majka me je samo pitala hoćemo li moći. Rekla sam: naš život, naš izbor, naša pravila. Imali smo besprekornu podršku roditelja, ali smo već na startu postavili pravila” - objasnila je Ana i objašnjava da li je imala strah jer su već velika dečica.

“Želja mi je bila samo da ih vidimo što pre. Sredinom oktobra odlazim u manastir Tumane i sve je završeno. Odlazimo u manastirsku prodavnicu i Rale mi kaže: ‘Vidi što su lepa imena’, a nema veze, stoje lepa imena jedna pored drugog. U novembru odlazimo na razgovor u Centar kom deca pripadaju i kada je socijalna radnica saopštila imena ta dva dečaka koja smo videli u manastiru. Ja sam već videla sliku kako mi idemo zajedno kući, ni sliku im nisam videla. Spremna sam bila, ajmo da završavamo i vodimo decu kući. To su bili neki znaci pored puta koje mi nismo primećivali” - kazala je.

“Bio je 13. februar. Jutro, spremali smo se za posao. Prošla su tri meseca od našeg razgovora sa centrom i naše posete. Odlazim na posao i on mi govori da ga nikako ne zovem taj dan jer ima jako bitan sastanak. Rekla sam dobro, sve u redu. Ja sedim isto na nekom sastanku i meni zvoni telefon. Gledam i ne mogu, moram da izađem jer vidim ko me zove. Izlećem na hodnik. Sa druge strane čujem: ‘Dobar dan, da li i dalje želite da usvojite dete?’. Rekla sam naravno, ona priča, ja ne čujem ništa šta priča, samo čujem da smo mi odabrani, da dođemo. Spuštam slušalicu i zovem supruga i kažem mu: ‘Dušo, postao si tata, dobili smo decu’. Samo muk, tišina, u tom trenutku sam mu osetila suze kroz vezu i kaže: ‘Ja ne mogu da pričam’ i spustio mi je slušalicu. Ja sam stajala na sred hodnika gde prolaze ljudi i rekla: ‘Bože, da li je moguće’. Kolege su izašle da pitaju je l’ sve u redu. Samo sam rekla: ‘Ljudi, ja sam postala mama’. To su neverovatne emocije. Nisam bila sposobna da siđem sa 4 sprata da dođem do prvog gde Rale radi, da ga zagrlim, da mu kažem da ga volim. On je prekinuo sastanak, plakao je, plakao je i kad smo došli kući. Onda planovi gde će biti njihova soba, idemo da im kupimo poklone. Onda sam se setila da nisam pitala kada treba da dođemo. 26. februara smo opet otišli na razgovor da nas pitaju da li stvarno želimo i 5. marta dolazi trenutak kada ih prvi put vidimo. Isti su. Stariji je kao da ste smanjili Raleta, mlađi je moja kopija skroz. Slučajno smo otkrili da on i ja imamo isti beleg na istom mestu i onda je on rekao: ja sam čekao da se rodim za vas. Tu nema dalje” - kazala je Ana i objasnila podudarnost datuma.

“Kada se stariji sin rodio, tada smo saznali da ne možemo prirodnim putem da imamo decu. A kada smo krenuli u prvi postupak vantelesne oplodnje, rodio se prvi sin. Oni često imaju običaj da kažu da su nas sanjali svako veče. Da su nam ostavljali poruke, molili smo vas da dođete po nas što pre, da nas vodite, volite, da vam damo svoju ljubav. To su baš emotivne stvari” - dodala je Ana.

Prvi susret sa ćerkom

“Nama je na prvom razgovoru pokazana slika, buckasta, rumena, rekao sam to je moje dete. Moja ćerka sto posto. Prva rečenica koju je socijalna radnica rekla je da majka nije abortirala iz verskih razloga. Taj dan kada su trebali da nam saopšte da li smo odabrani ili ne, probudio sam se u 4. To je osećaj koji ne mogu da opišem, to iščekivanje. Da li ćete dobiti, a već ste je videli u naručju. Dolazim, supruga je bila u spavaćoj sobi. Iščekujemo poziv, zvoni, javlja se socijalna radnica i kaže: ‘Znate šta Nikola, mi bismo voleli da usrećimo sve, mi ne možemo usrećiti sve roditelje ovog sveta’, i ja kada mi je to rekla, pokazujem supruzi da nema ništa, i dodaje: ‘ali vas možemo’. Taj trenutak, ne sećam se posle šta se desilo. Morao sam opet da zovem da mi ponove gde da dođem. To je bio petak, u ponedeljak ujutru smo bili u Centru za socijalni rad. Taj vikend sam sudio golubarsku utakmicu i trudio se samo da premotam to vreme da najbrže prođe. Mnogo je to emotivno, teško. Ostvaruju vam se snovi u tom trenutku, nešto što ste mislili da je nemoguće se dešava. Sećam se, dolazimo i prvi naš kontakt sa njom, taj osmeh. Ona je u tom trenutku krenula, zagrlili smo je. Supruga i ja imamo slike kako je supruga i ja uzimamo. Ja sam znao da samo nastavljam život sa njom, ona je samo čekala da uđe u naš život, a to je ona, to je ono što sam čekao ceo život. Uvek je bila tatina ćerka. Ona je bila u hraniteljskoj porodici u tom trenutku i hvala toj divnoj porodici koja nam je dozvolila da, umesto da dolazimo dva dana na prilagođavanje, oni su nam dozvolili da spavamo kod njih u kući, u njihovom krevetu sa njom. Došli, doveli je kući i samo nastavili život. Ona nije nikakav signal ni u jednom momentu dala da ne pripada nama. Mi smo u tom trenutku trčali u prodavnicu, kupovali krevetac” - ispričao je Nikola i izazvao suze u celom studiju.

Čuda su ipak moguća

Sa 6 godina, sa ćerkicom odlaze pod Ostrog da se zahvale Bogu i Staša je imala neverovatnu želju:

“Od kada je Staša sa nama, mi pored naše slave slavimo i Svetog Vasilija. Kad god možemo, odemo da mu se zahvalimo. Bili smo na moru i vraćali se, imala je šest godina i ja nju pustim ispred mene i kažem: ajde ćero, poželi kod Svetog Vasilija šta god hoćeš. Očekivao sam neku igračku, šta je aktuelno u tom trenutku. Puštam je i stojim sa strane, da kaže šta će da poželi, da joj ja to kupim, i ona kaže: ‘Sveti Vasilije, ja želim brata ili sestru’, a ja u sebi mislim nemoj to da mi radiš. Kažem supruzi šta je poželela i ona me pogleda i kaže: šta ćemo, ja kažem ajde da usvajamo još jedno. Mi krećemo da prikupljamo papire za usvajanje još jednog deteta i u jednom trenutku mi supruga kaže da idem da proverim spermogram. Ja svakako idem na redovne kontrole zbog osnovne bolesti i proveravam i stalno je negativno, ali kad krene ženska intuicija. Odem da uradim na VMA i posle 14 godina od hemoterapije i zračenja, dobijem rezultat 1, a trebaju milioni. Supruga je bila neverovatna. Ja joj saopštavam 1, ona presrećna. Sakupljamo sve rezultate, kontaktiramo kliniku za VTO, podižemo kredit, odlazimo i nije se desilo ništa. Supruga je jako slabo prošla kroz stimulacije, meni su specijalnom metodom prošli kroz testise da izvuku spermatozoide. Nije došlo do oplodnje. Doktorka koja je našeg porekla nam je rekla: ajde dođite opet, rekao sam da nemam finansija da dolazim stalno. Preporučila je doktora iz Novog Sada koji se dosta dobro bavi sterilitetom. Čim smo sleteli, otišao sam, našli smo ga, prepisao mi je neke hormone i uspeo je da mi podigne spermogram na 200–300 spermatozoida po ejakulatu, što je bilo dovoljno da možemo dobiti besplatnu VTO od države. Otišli smo na još jednu vantelesnu besplatnu, čak se oplode dve ćelije i ne desi se ništa. Treći put kad smo krenuli, supruga mi kaže ja ne mogu više” - kazao je Nikola i nastavio:

“Razumeo sam i rekao da se samo javimo doktorki da odustajemo od toga i vraćamo se nazad. Kada smo rekli doktorki, rekla nam je da ne odustajemo i da probamo mnogo blaže, bez tih hormona, to je vrlo mala verovatnoća, ali da pokušamo. Pristali smo na to, dolazimo kući, par sati posle toga neko zvoni na vrata, naša parohijanka. Kaže da je bila u Jerusalimu i da je osetila potrebu da nam da palmu Svetog Save osvećenog. Koristi se tako što se 40 dana posti, van postova, pet dana ulje, dva dana voda, bez odnosa, čitaju se određene molitve i posle toga se stupa u odnos i nastavlja se dalje. Dobili smo blagoslov od sveštenika, krenuli smo dalje, taman se to pogodilo da se završilo i ženi dolazi ciklus kada treba da se izvadi ćelija. Onda je ona uključila ultrazvuk i pitala šta smo koristili, rekla je da žena ima 4 jajne ćelije u prirodnom ciklusu. Meni je spermogram bio 750 hiljada spermatozoida u tom trenutku. Spojili, vratili i rodio se Sava i Staša se ispunila želja” - kazao je Nikola.