Na krilima anđela

Poredak harmonije

Poredak harmonije nije nastao kao gotova ideja, već kao putovanje u nepoznato. U početku sam imao samo dubok osećaj da postoji snažna emotivna povezanost između pasa i njihovih vlasnika, koja prevazilazi uobičajene okvire.

Ne kao simbolika, ne kao dresura, već kao nešto suštinsko i sistemsko – kao most između dve vrste koje se ne razumeju rečima, ali osećaju isto.

Susret s Ivanom

Pre više godina, u Njujorku, sreo sam Ivanu. Došla je na individualnu radionicu nakon što je čula moj intervju na televiziji, u kojem sam govorio o filozofiji života sa psima, zasnovanoj na dubokoj povezanosti čoveka i psa kao jednog sistema.

Tada još nisam znao kako da sve to objasnim – tek sam istraživao, beležio obrasce i pokušavao da razumem šta mi psi pokušavaju reći kroz ponašanje svojih vlasnika.

Ivana nije došla iz radoznalosti. Došla je zbog bola.

Neizgovoreni gubitak

Najčistiji oblik bezuslovne ljubavi postoji između majke i deteta. Njena snaga prožima univerzum. Dati život drugom biću je najuzvišeniji zadatak koji čovek može da iskusi. Ali šta se dešava kada ta ljubav bude prekinuta, zamrznuta u vremenu, bez mogućnosti izražavanja? Kada bol nadjača nadu, a strah istinu?

Tada na scenu stupaju oni koji ne govore, ali sve osećaju – psi.

Radionica – poslednja stanica

Ivana mi je mirno ispričala da ima problem sa svojim rotvajlerom, koji je ujeo njenu majku za čelo. Plašila se da će pas postati agresivan i prema deci i razmišljala je o tome da ga uspava, iako je pre toga već pokušavala sa trenerima i različitim metodama. Radionica je za nju bila poslednja stanica pre donošenja te teške odluke.

Slušao sam je pažljivo, puštajući je da ispriča kako se sve dogodilo. I tada se u meni pojavilo pitanje koje me je istovremeno uplašilo i zbunilo: „Da li su nam sva deca živa?”

Kao otac i kao terapeut, u meni se pojavio strah koji tada nisam znao da kanališem niti da prihvatim kao vodiča. Umesto toga, strah je progovorio iz mene pitanjem: „Da li su vam sva deca rođena?”

Ivana je rekla: „Ne, imala sam dva abortusa.”

Pitao sam je koliko ima pasa. Rekla je – tri.

U tom trenutku bilo je jasno, ali ja sam bio suviše slab da se s tim suočim.

Zaboravljena istina

Poredak je, ipak, pazio na mene. Radionicu smo doveli do mesta na kojem se Ivana dobro osećala i tu smo završili, ali sam joj tada rekao da verujem da ćemo se veoma brzo ponovo sresti. Ima još jedna stepenica na koju treba da se popnemo, ali oboje za to treba da sazrimo. I da ćemo znati kada je vreme.

Nekoliko minuta nakon što je izašla, Ivana me je pozvala i rekla da je nekako zaboravila da podeli sa mnom priču koje se sve ređe seća: da je kao mlada rodila dete sa smetnjama u razvoju koje je, na nagovor majke, dato u ustanovu.

Dete je umrlo, a Ivana, iako je mnogo radila na sebi, o tome nikada nije govorila. Sama priča je polako bledela, prekrivena velom bola, besa, krivice, stida i srama.

Dogovorili smo se da se vidimo već sledećeg dana – očigledno smo oboje bili spremni za sledeći korak.

Isceljenje kroz istinu

Kada se vratila, podelio sam s njom pitanje: „Da li su nam sva deca živa?”

Tada je sve postalo jasno. I sve se iscelilo. Najednom, sve je bilo obasjano svetlom.

Ivana je pustila suze. Pričala je o bolu i besu koje je godinama potiskivala. Shvatila je da njena ljutnja prema majci nikada nije bila zaista razrešena, iako je mnogo svog duhovnog rasta posvetila upravo toj temi.

Umesto da ga oslobodi, bes je samo sve više potiskivala.

To nije bio kraj bola – to je bio početak novog života.

Neki ožiljci nikada ne mogu da izblede, ali mogu da prestanu da se skrivaju iz srama, straha ili bola.

I tada, ono što nas je slamalo postaje izvor snage.

U trenutku kada je ta istina izgovorena, pas – Ela – više nikada nije pokazala ni trunku agresije. Nije bila na radionici. Nikada je nisam video. A sve se promenilo.

Poredak harmonije nije teorija. On je iskustvo.

Psi ne nose naše tajne – oni ih razotkrivaju.

Kada priznamo ono što jeste, kada pustimo suze koje nisu smele da poteku, oslobađamo i sebe i njih. Psi su ogledala porodičnih sistema. Njihovo ponašanje često nije poremećaj – već poruka.

I nauka potvrđuje

U psihoneuroimunološkim istraživanjima, poput studije objavljene u Frontiers in Veterinary Science 2023. godine (PMC10426098), potvrđuje se da stres kod vlasnika utiče na ponašanje i zdravlje psa.

Psi koji žive s anksioznim ili depresivnim osobama češće razvijaju ponašanja koja liče na ljudske poremećaje – agresiju, anksioznost, hipervigilnost.

Jer i svaka naša depresija, bol i anksioznost imaju svoj koren i uzrok, duboko skriven iza maske morala i svakodnevne rutine u koju bežimo, kao da možemo da se sakrijemo.

I ne samo to – postoji i povezanost hroničnog stresa i razvoja karcinoma kod pasa, što je dokumentovano u veterinarskim onkološkim studijama (MACVETREV-2016-0088).

Nauka potvrđuje ono što duša već zna: da je sve povezano.

Pogled koji leči

Ali za ovu spoznaju ne trebaju nam naučni radovi. Dovoljno je pogledati psa u oči.

U njih dolaze naši saveznici kada ih ne možemo pronaći među ljudima.

U svetu u kojem su svi postali osetljivi na tuđu bol, u kojem se bol odmah sanira tabletom, u kojem je patnja nešto što treba ignorisati – psi ostaju jedini koji ne beže.

Oni sede pored nas, u tišini, i čekaju. Da osetimo. Da priznamo. Da se setimo.

Bol kao saveznik

Jer bol ne mora da boli. Mi smo samo poverovali u to.

Ako je negujemo, ako je nosimo s poštovanjem, ona postaje izvor nepresušne snage i stvaralaštva.

Kada je osvetlimo istinom, više nije neprijatelj – već saveznik.

U učenju Poretka ljubavi, koji je osnova Poretka harmonije, bol i bes nisu simptomi koje treba ukloniti.

Oni su impulsi koji ukazuju na narušen red, na isključenje, na zaborav.

Oni postoje s razlogom. I sve dok ne budu priznati, oni žive.

Kroz našu decu. Kroz naše bolesti. Kroz naše pse.

Psi kao saputnici duše

Psi su deo našeg energetskog polja. Kada im priznamo ono što je naše, oslobađamo ih da budu ono što jesu – saputnici, a ne nosioci tereta.

Zato je važno: pas ne traži da budemo savršeni. Samo da budemo istiniti.

Zaveštanje jedne veze

Ivana i Ela su me oblikovale. Kao terapeuta, kao oca, kao čoveka.

Njihova priča je utkana u temelje Poretka harmonije. Ne kao metod.

Već kao istina koja se prepoznaje, izgovara i nosi sa dostojanstvom.

Ela je nastavila da živi voljena i spokojna. Nikada više nije bila agresivna.

Umrla je godinama kasnije, u miru. Ivana je nastavila da raste. Da oseća.

Da bude majka i žena u celosti.

Na kraju - svetlost

Neke boli ostaju zauvek. I treba da ostanu.

Ne kao rana – već kao svetlost koja nas podseća kuda više nećemo ići.

I kuda još možemo.

Autor kolumne: Saša Reiss