U kandžama alergije: Kad pas više ne može da svari ono što živiš

Tiha poruka alergije

Ne postoji tiši vapaj za pomoć od alergije. Nema buke. Nema vriska. Nema napada. Samo svrab. Samo crvenilo. Samo telo koje pokušava da izbaci ono što više ne može da podnese. A to telo, u ovom slučaju, nije naše – već telo psa.

Simptomi koji govore

Godinama me ljudi zovu da im pomognem s alergijama. Pas se češe, gricka šape, gubi dlaku, dobija osipe. Traže krivca u hrani, u travi, u deterdžentu, u granulama. I uvek s istim pitanjem: „Na šta je alergičan?“ A ja, sve češće, uzmem vazduh i kažem: „Na vas.“

Ne direktno. Ne kao optužbu. Već kao poziv na svesnost. Jer pas ne može da bira svoj život. On živi naš. Jede ono što mu damo, diše vazduh naše kuće, hoda našim ritmom, spava kad mi zaspimo. Pas je najvernije ogledalo života koji vodimo. I ako se on guši, češe, buni i raspada – to nije signal da promenimo brend hrane. To je signal da pogledamo šta to, zapravo, hranimo.

Alergija kao konflikt

Alergija je, po svojoj prirodi, konflikt. Neprihvatanje. U telesnom smislu, to je preosetljiva reakcija imunog sistema na nešto što bi trebalo da bude bezopasno, ali je postalo neprepoznatljivo. Telo ne želi da ga primi i traži načine da ga se oslobodi. U sistemskom smislu, to je znak da je granica pređena – da organizam više ne može da podnese laž.

Pas kao ogledalo

I sad zamislite psa koji postane alergičan na piletinu, na govedinu, na polen. Sve što je povezano sa životom, sve što simbolizuje snagu, plodnost, pokret, prisustvo prirode – pas ne može da podnese. Na nivou tela, njegov sistem viče: „Ovo nije moj život. Ovo nije za mene. Ne mogu da ga svarim.“

A onda pogledamo vlasnika. I vidimo: zaboravljenog čoveka. Zaboravljenog od sebe. Zaboravljenog u braku u kojem više nema nežnosti, već samo korektnosti. Zaboravljenog u poslu koji više nije izbor, već zatvor sa klimom i mesečnim čekovima. Zaboravljenog u telu koje više ne oseća glad, već funkcioniše na navikama. Zaboravljenog u svojoj seksualnosti, koja se više ne živi.

Civilizacija i potiskivanje

I to nije krivica. To je civilizacija. Tako smo učeni – da budemo pristojni, korisni, produktivni, da ne remetimo poredak. Da ne pokazujemo previše, ne tražimo previše, ne osećamo previše. A kad potisnemo glad za životom, za telom, za dodirom, za osećajem i seksualnošću, onda to telo, koje više ne ume da kaže „želim“, počne da govori: „ne smem.“

I pas, koji oseća sve, koji rezonuje s našim nervnim sistemom, koji upija našu hemiju, naše nedovršene misli, naše neizrečene tuge – počinje da reaguje. Ne može da svari ono što mu dajemo, jer ne dajemo iz ljubavi, već iz krivice. Ne može da podnese život koji mu nudimo – jer mi sami više ne podnosimo svoj.

I tako dolazimo do toga da pas nije alergičan na hranu. On je alergičan na nas. Ili, preciznije – na život koji mi, kao njegovi ljudi, više ne znamo da živimo.

Fiziologija alergije

To je teško priznati.

Fiziološki gledano, alergija je preterana reakcija imunog sistema na inače bezopasnu supstancu. Imuni sistem, zbunjen i iscrpljen, počinje da vidi pretnju tamo gde je nema. I umesto da štiti – počinje da napada. Sve. Samo je pitanje šta će biti okidač.

Stres i mikrobiom

U psima sa hroničnim simptomima često vidimo istu priču: kortizol, hormon stresa, stalno je povišen. On signalizira telu da je u opasnosti. Sistem prelazi u režim preživljavanja. Krv se povlači iz stomaka u mišiće. Varenje staje. Šećer u krvi skače. pH vrednost creva postaje kisela. A mikrobiom – taj zaseban organ sastavljen od triliona bakterija – počinje da propada. Bez njega, hrana se ne vari. Sve postaje otrov. Pas jede, ali ne koristi. Hrani se, ali gladuje. Prima, ali ne asimiluje. Njegovo telo postaje bojno polje. Ne zato što nešto nije u redu s hranom – nego zato što je sve u njemu stavljeno u stanje pripravnosti, bez predaha.

Početak problema

Ali kako je počelo?

Sve počinje jednim tihim trenutkom. Trenutkom u kojem pas više ne zna kome pripada. Ne zna kojoj vrsti pripada. Ne zna šta je njegova uloga. Samo zna da mora da bude uz nas. Jer nas voli. I jer se mi raspadamo.

Pas kao zamena

Počinje kada pas postane zamena. Kada uđe u naš život u trenutku bola – kao poklon detetu posle razvoda. Kao uteha nakon gubitka roditelja. Kao „nova šansa“ kada sve drugo propadne. I dok mi verujemo da nas pas voli bezuslovno, on se zapravo svakim danom sve više gubi u ulozi koja mu nikada nije bila namenjena.

Pas počinje da nosi ono što ne može da nosi. A njegovo telo to pokazuje – kroz kožu, kroz creva, kroz alergije.

Alergija kao metafora

Alergija nije samo fizički odgovor. To je metafora. Poruka. Otpor. Simptom koji kaže: „Ne mogu da svarim ovo.“ I najčešće – nije u pitanju samo piletina. Hrana nije problem. Hrana je simbol. Hrana je život. I kada pas postane alergičan na hranu, ono što često pokušava da kaže jeste: „Ja sam alergičan na život koji živim.“

Ali čiji život je to?

Život vlasnika

To je život njegovog vlasnika. Život protkan potisnutim emocijama, kompromisima, lažnim osmesima. Život bez radosti, bez dodira, bez prisutnosti. Život u kojem se svako jutro budi pored nekoga koga više ne voli. U kojem ide na posao koji ne podnosi. Život u kojem je „dobro sam“ samo fasada.

Pas to ne razume. On to apsorbuje. I pokušava da razloži. Da „svari“. Ali kada ne može, telo reaguje. Jer ljubav bez reda razara.

Hipoalergenska hrana: Rešenje ili kapitulacija?

I tada dolazimo do sledeće faze: „Ali moj pas više nema simptome, sada je na hipoalergenskoj hrani.“

Anti-alergijska hrana, industrijski razbijena pod ekstremnim temperaturama i pritiskom, više nije hrana – već polusvarena masa aminokiselina, frakcionisanih masti i obrađenih ugljenih hidrata. Ne treba je variti. Ne provocira. Ali ni ne hrani. Nema karakter, informaciju, vitalnost. Telo je prima bez otpora – jer nema više šta da primi.

Tišina simptoma

Fenomenološki gledano, tišina simptoma ne znači izlečenje. Znači odustajanje života. I mi to zovemo napretkom.

Ako pas funkcioniše samo kada jede sterilnu, beživotnu hranu – to nije zdravlje. To je kapitulacija. Kao i svi naši kompromisi. Hrana bez ukusa. Odnosi bez dodira. Dani bez smisla. I kada pas ponovo može da jede stvarnu, živu hranu, bez reakcije – tada znamo da je telo obnovljeno. Tada znamo da život ponovo može da se primi. A tada znamo i da je naš život ponovo počeo da teče.

Vernost i tragedija

Psi nas vole slepo. I to je njihova veličanstvena tragedija.

U sistemskoj terapiji znamo: ono što nije rešeno, prenosi se. U odnosima čovek–pas, to ide direktno – iz duše u telo. Pas postaje nosilac dinamike koju niko ne prepoznaje. Alergija na piletinu je možda alergija na to što se stalno smejemo kad nam nije do smeha. Alergija na polen je možda otpor prema životu koji buja, dok u nama cvetovi seksualnosti venu.

Ljubav kao otrov

Kada ljubav nije u poretku, postaje otrov. A pas to nosi – ćutke.

I zato, kada me pitate: „Koju hranu da dam psu koji ima alergiju?“ – više ne mogu da vam preporučim recept. Sve recepte sam već podelio s vama. Hiljade kombinacija imate na mojim profilima. Mogu samo da vas pitam: „A čime vi hranite svoj život?“

Povratak životu

Jer pas jede ono što mu damo – ali vari ono što mi zračimo.

Ako živimo mrtve odnose, potiskujemo osećanja, hranimo iluzije i lažne osmehe, ako preživljavamo a ne živimo – pas to ne razume, ali oseća. I reaguje. Ne kao bolest. Već kao poruka.

Istina u svrabu

Psi ne lažu. Njihova koža ne laže. Njihov svrab ne laže. Lažemo mi.

Ali ako prestanemo da lažemo – pas prodiše.

Pravo isceljenje

To je isceljenje. Ne simptomatsko. Nego duboko. Prisutno. Životno.

To je ljubav. Ne ona iz reklama. Ona prava. Ona koja vidi. I gleda u budućnost.

Poziv na svesnost

Odgovori iskreno na sledeća pitanja – ne kao optužbu, već kao poziv na svesnost:

1. Da li tvoj pas ima hronične alergije, svrab, osipe ili probleme s varenjem?
2. Da li si menjao više vrsta hrane, šampona, dodataka – bez trajnog rešenja?
3. Kada gledaš svog psa, da li vidiš samo simptome ili i tugu, iscrpljenost, nemir?
4. Živiš li trenutno život koji zaista želiš – ili funkcionišeš iz obaveze, dužnosti, navike?
5. Imaš li odnose u kojima si ostao iz straha, umesto iz ljubavi?
6. Hraniš li svog psa ponekad iz dužnosti, a ne iz ljubavi i prisutnosti?
7. Da li u poslednje vreme osećaš umor od svega, ali ne znaš odakle dolazi?
8. Da li ti pas često prilazi kada si uznemiren, a ti ga skloniš?
9. Da li tvoj pas ima simptome koji su se pojačali otkad je u porodici došlo do velikih promena (razvod, selidba, smrt, bolest)?
10. Kada bi tvoj pas mogao da govori, da li bi rekao: „Ne mogu više ovo da nosim za tebe“?

Tvoj pas kao tvoj odraz

Ako si na više od četiri pitanja odgovorio sa „da“:

Možda tvoj pas ne traži novu hranu. Možda je tvoj pas samo ogledalo tvog života. I možda, ako se ti vratiš svom životu, on više neće morati da beži od svog tela.

Autor kolumne: Saša Riess