Kada smo prestale da budemo žene - i zašto je vreme da se vratimo u ravnotežu

I onda je, sasvim sama, krenula da vuče teške kante boje kao da je to najnormalnija stvar.

Stala sam, pogledala je i - preseklo me.

Ne zbog farbe, već zbog slike koja je postala naša svakodnevica:

žena radi sve, a muškarac stoji po strani.

Žena vuče, muškarac se povlači.

Žena preuzima, muškarac gubi prostor da bude muškarac.

I tada sam se zapitala:

Koliko smo daleko otišle u tom “ja ću sama”?

Jer da se razumemo - mi žene zaista možemo sve. Ali pitanje je: da li treba sve?

Kada žena preuzme sve, muškarac prirodno odustane

Generacije žena pre nas učile su nas da budemo snažne, samostalne, izdržljive. I u tome smo uspele - možda i previše.

Počele smo da radimo i ženske i muške poslove, da dokazujemo da možemo same, da ne čekamo nikoga.

• A muškarci? Oni su jednostavna bića.
• Ako vide da ti možeš sama - oni se povuku.
• Ako ne ostaviš prostor - oni ga neće zauzeti.
• Ako ti trčiš - oni će stati.

I onda nastane ona rečenica koja odzvanja današnjim generacijama:

“Muškarci danas nisu muškarci.“

Ali… jesmo li i mi tome doprinele time što smo im nesvesno oduzele ulogu?

Muškost ne raste iz kritike, već iz prostora

Muškarac ne postaje muškarac kad ga žena kritikuje, kada ga ispravlja, kada trči ispred njega i sve rešava umesto njega.

On postaje muškarac kada ima priliku da bude muškarac.

Ako ti vučeš kante, zakucavaš ekser, krečiš zidove i premeštaš nameštaj - on neće osećati potrebu da se uključi.

Ne zato što ne želi, nego zato što ti svojim delovanjem poručuješ: “Nisi mi potreban.“

A istina je da je muškarcu potreban prostor da doprinese.

• Da bude snaga.
• Da bude oslonac.
• Da bude onaj koji preuzima teret da bi ti mogla da budeš - žena.

Vreme je da se vratimo u normalu - ne slabije, nego mudrije

Biti žena ne znači biti bespomoćna.

Biti žena znači biti dovoljno sigurna u svoju snagu da prepustiš ono što pripada muškoj energiji.

Dama zna da ne mora sve sama.

Da ne treba da vuče kante boje samo zato što “može“.

Da nije žalost priznati da je nešto teško.

Da je ženstvenost upravo u tome što ostavlja prostor muškarcu da bude ono što jeste.

Ponekad je najženskiji čin upravo onaj najjednostavniji:

„Dragi, možeš li ti ovo?“

Ne iz nemoći.

Nego iz ravnoteže.

I jedna istina za kraj - ona koju žene često potiskuju

Muškarac ne postaje slab zato što preuzima odgovornost.

On postaje jači jer zna da ga žena poštuje, da mu veruje i da ga vidi kao partnera, a ne kao smetnju.

A žena?

Ona postaje lepša, mekša, mirnija.

Jer više ne vuče teret koji joj ne pripada.

Jer dozvoljava sebi da bude ženstvena, a njemu da bude muževan.

Možda je vreme da prestanemo da dokazujemo da možemo sve.

Jer znamo da možemo.

Sada je vreme da dopustimo i njima da mogu - zbog nas. 

Nije bitno kako znam. 

Autor kolumne: Jelena Bukovčić

📸 Instagram