STIŽE KUNST: Povratak lepote, kulture i dostojanstva

Stiže kunst

Pozorista su puna. Karata za dobre predstave nema nedeljama unapred. Nedeljne liturgije takođe - ljudi ponovo ulaze u hramove sa nekim mirom koji mi je nemoguće da ne primetim.

Čak i u najobičnijim, malim ritualima, oseća se želja za lepšim: ljudi biraju staloženije tonove za svoje domove, biraju bolje parfeme, bolje reči, bolje odnose.

Kao da je svima dosta agresivnog tempa, preglasnih mišljenja i neukusa koji nam je godinama bio servirаn kao “novo normalno“.

Umetnost Beograda

I dok tako posmatram kako se taj talas vraća, hvata me lagana, slatka nostalgija. Često pomislim koliko bih volela da sam bar na tren mogla da doživim Beograd sedamdesetih i osamdesetih godina.

Da se spustim niz one široke, elegantne ulice, da uđem u stare bioskope sa baršunastim zavesama, da odem na žurku u Akademiju, da sedim sa onim tadašnjim “facama” Beograda, koji su bili umetnici, muzičari, slikari, fotografi, vajari…

To je bio Beograd koji je disao kunst.

Kultura je tada bila svakodnevnica - ne privilegija. Ljudi su kupovali ploče, čitali knjige, išli u galerije, slušali radio emisije koje danas zvuče kao mala remek-dela. I nije to bila samo umetnost - bio je to način života.

Umetnost se nosila u držanju tela, u lepom kaputu, u ponašanju za stolom, u načinu na koji joj se pristupalo. Bonton nije bio trend, već navika. Stil nije bio kostim, već produžetak karaktera.

U tom vremenu, kunst je bio mera, oslonac, tiha vertikala. A danas… danas ga ponovo prizivamo.

Možda zato što smo se umorili od svega što je instant. Možda zato što nam je previše samodovoljnosti, previše buke i previše lošeg ukusa konačno dosadilo. Možda zato što smo, posle toliko trčanja, shvatili da ne želimo više da jurimo - želimo da živimo.

Želimo da osetimo ono lepo. Ono trajno. Ono što ima dušu.

Pozorista su puna. Karata za dobre predstave nema nedeljama unapred. Nedeljne liturgije takođe - ljudi ponovo ulaze u hramove sa nekim mirom koji mi je nemoguće da ne primetim.

Čak i u najobičnijim, malim ritualima, oseća se želja za lepšim: ljudi biraju staloženije tonove za svoje domove, biraju bolje parfeme, bolje reči, bolje odnose. Kao da je svima dosta agresivnog tempa, preglasnih mišljenja i neukusa koji nam je godinama bio servirаn kao “novo normalno“.

I zato se vraćamo pozorištu. Vraćamo se knjigama. Vraćamo se ikonama, oltaru, tišini. Vraćamo se lepim rečima. I da, vraćamo se bontonu. Ljudi danas imaju iskonsku potrebu da ponovo nauče kako se sedi, kako se razgovara, kako se drži čaša, kako se poštuje prostor drugog čoveka. Kao da smo se najzad setili da estetika nije luksuz, nego potreba duše.

A kunst - on je ta potreba pretočena u oblik.

I zato verujem da ovo nije samo prolazni trenutak. Ovo je povratak. Povratak jedne finije, dostojanstvenije energije koja je oduvek bila deo našeg identiteta, samo je neko vreme bila potisnuta ispod plastike, žurbe i površnosti.

Danas, kada stojim pred ženama na svojim radionicama, vidim jasno tu želju da budu bolje. Ne bolje obučene - bolje u svojoj pojavi, u govoru, u manirima. Želju da žive lepše, ne glasnije. Da biraju kvalitet, a ne kvantitet. Da biraju suštinu, a ne dekor. Da biraju kunst.

Možda nikada neću doživeti Beograd sedamdesetih i osamdesetih. Ali mislim da mogu da doživim ono najlepše iz tog vremena - zato što ga mi, danas, ponovo stvaramo.

• U svakom gestu pažnje.
• U svakoj lepoj reči.
• U svakom odlasku u pozorište.
• U svakom nedeljnom miru.
• U svakoj ženi koja bira da bude dama, a ne senzacija.

Stiže kunst.

I, ako mene pitate - vreme je bilo.

Autor kolumne: Jelena Bukovičić

📸 Instagram