"Imam sve, a nemam kome da se obratim": Ispovest žene koju svi smatraju srećnom

Prividna sreća

Svi misle da sam srećna. I možda jesam - barem onako kako se sreća danas meri. Imam posao koji mi donosi sigurnu platu, krov nad glavom, porodicu, prijatelje.

Kada me pitaju kako sam, uvek odgovorim isto: „Dobro sam, nemam na šta da se žalim.“

"Želim da nestanem"

A istina je da se svake večeri borim sa osećajem praznine.

Ne znam tačno kada je počelo. Možda onog trenutka kada sam shvatila da više nemam kome da se obratim iskreno.

Da su razgovori postali površni, poruke kratke, a odnosi svedeni na obaveze i protokol. Ljudi oko mene znaju moju spoljašnju verziju, ali ne i onu koja noću ne može da zaspi.

Imam partnera, ali nemam sagovornika. Kada pokušam da objasnim kako se osećam, nailazim na zid. „Previše razmišljaš“, kažu mi.

„Drugi nemaju ni to što ti imaš.“ I tada zaćutim, jer osećam krivicu što se uopšte usuđujem da budem tužna.

Prijateljima ne želim da budem teret. Svi imaju svoje probleme, svoje borbe, svoje živote.

Ne želim da zvučim nezahvalno, niti da kvarim raspoloženje. Tako sam naučila da se smejem čak i kada mi se plače.

Najgore je što sam okružena ljudima, a opet usamljena. Telefonski imenik je pun, ali kada bih sada nekoga pozvala i rekla:

„Nije mi dobro“, ne znam ko bi zaista saslušao. Ne ko bi dao savet, već ko bi ćutao sa mnom.

Postoje dani kada poželim da nestanem na nekoliko sati, samo da se ne pravim jaka. Da me neko vidi bez maske, bez „sve je u redu“.

Ali onda se setim da sam ja ona na koju se drugi oslanjaju. Ona koja uvek može. Ona koja ne puca.

I tako nosim sve u sebi. Spolja funkcionišem, iznutra se krunim.

Ne tražim sažaljenje. Samo želim da neko razume da imati „sve“ ne znači i biti dobro.

Da je usamljenost tiha i da često živi tamo gde je niko ne očekuje.

Možda je ovo prvi put da sam se nekome zaista obratila.